БА

БА, село на северној подгорини Сувобора, у изворишном делу долине реке Врело. Са општинским средиштем Љигом спојено је слепим путем дугим 11 км. Почетком XX в. помиње се под именом Бах. Простире се на 260–440 м н.в. Виши делови села имају дисперзиван карактер, а у нижимa се куће нижу уз друм. Чини га осам заселака. Наjвећи број домаћинстава досељен је из Стaрог Влаха. Године 1921. имало је 120 домова са 672 житеља, а 2002. 605 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налази црква из времена Стефана Немање (касније срушена и обновљена после Првог српског устанка), четвороразредна основна школа, амбуланта и задружни дом.

Србољуб Ђ. Стаменковић

У Б. је 27. I 1944. одржан конгрес Југословенске војске у отаџбини, на којем је усвојен и програм равногорског покрета о унутрашњем уређењу будуће југословенске државе. На овом, свакако најзначајнијем скупу равногорског покрета, уочљива је била поларизација на заговорнике „пуне демократизације покрета" (Д. Михаиловић, Ж. Топаловић) и присталице радикалне политичке линије за коју су се залагали чланови Централног националног комитета (Д. Васић, С. Мољевић). Спорови су настајали око уређивања концепције конгреса, односа према питању монархије (за и против референдума о будућем облику владавине), броја федералних јединица и њиховог разграничења (то питање је остављено да о њему расправља будућа Уставотворна скупштина) и облика нове политичке организације. Расправљало се о обнови државне заједнице. Потврђена је верност монархији, уставном и законском поретку, неповредивости територија, значају демократског уређења и федералног устројства југословенске државе. У Резолуцији, која је представљала синтезу изнетих мишљења, истакнут је значај ЈВУО као истинског бранитеља „народних слобода и државне будућности свих Југословена". Одбачени су као лажни и злонамерни сви гласови о „недемократским и диктаторским тежњама ђенерала Михаиловића", као и ставови „да ће југословенска војска вршити неку колективну одмазду". Наглашено је да „Југославија има своје позитивне законе по којима ће сви кривци одговарати за ратне злочине", док је свeм осталом становништву загарантована законска заштита. Резолуција је захтевала од Срба, Хрвата и Словенаца да „повежу своје редове" и „сложно и братски учине отпор непријатељу". У том контексту представници политичких партија су прихватили обавезу да све до обнове државе и нормализације прилика у земљи замрзну сваку посебну партијску политичку делатност и да „заједно са припадницима Равногорског покрета чине Југословенску демократску народну заједницу". Четврта тачка Резолуције представљала је својеврстан „општенародни програм". Чинио га је захтев „да се у целини обнови југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци", што би одговарало захтевима југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу из 1919. Програм је предвиђао да Југославија буде уређена „као федерална држава, у облику уставне и парламентарне народне монархије, са народном династијом Карађорђевић и са краљем Петром II на челу". Наглашено је да стабилност будуће државе захтева стварање „на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији". Исто начело важило је и за Хрвате и Словенце. Било је предвиђено да свака федерална јединица има широку самоуправу у економским, културним, социјалним и другим питањима. Програм усвојен на Светосавском конгресу није признавао разграничење између Срба и Хрвата, учињено 1939. без легитимних представника српског народа, као и друга „фактичка стања створена пред рат или у рату, под притиском насиља и диктатом окупатора". Програм је држављанима Југославије гарантовао сва политичка права и слободе, културни напредак, економски просперитет и правну сигурност. Осуђени су делатност КПЈ, насиље њене „партијске војске", грађански рат који она подстиче и води. Супарничком покрету је упућен позив „да обустави своју штетну разбијачку акцију на војном и политичком пољу" и потчини се „у ослободилачком рату општој народној дисциплини". Поручено је да „сви социјални и политички преображаји" могу бити спроведени тек после ослобођења и обнове државе „демократским методима и законским средствима". Конгрес је изразио очекивања да ће велике силе подржати обнову југословенске државе, поштовати „народну част" и према „народној држави и њеним представницима поступати као према равноправним савезницима". Садржај Резолуције упућује на закључак да је на Светосавском конгресу превагу однела умерена југословенска оријентација грађанских политичара. Ипак, покушај да се под „демократску контролу" ставе оба војна покрета (комунистички и четнички) није дао очекивани резултат јер је дошао прекасно.

Љубодраг Димић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, Четници, Зг 1974; Б. Петрановић, Револуција и контрареволуција, II, Бг 1983; Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; Д. М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала. Изабрани ратни списи, Бг 1998; К. Николић, Историја равногорског покрета, I–III, Бг 1999; Љ. Димић, Историја српске државности, III, Бг 2001; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)