БОТАНИКА

БОТАНИКА (грч. botanik tevcnh), наука која проучава живот биљака. Може се одредити и као биљна биологија или фитологија. Она укључује више самосталних дисциплина које се баве изучавањем различитих одлика, процеса и појава код биљака, њихове практичне вредности и улоге у животу човека. Б. је једна од најстаријих наука с обзиром да се описи биљака и њихова употреба спомињу десетак векова п.н.е. у индијским текстовима (ведама). У IV в. п.н.е. б. се бавио Аристотел, а њеном развоју је посебно допринео Теофраст, „отац ботанике", својим списима De historia plantarum и De causis plantarum, у којима је писао о грађи и процесима код биљака, као и о њиховој класификацији. У римско доба, у I в. н.е., лековите вредности биљака изучавао је и описивао Диоскоридес у свом делу De materia medica, цењеном не само у старом, него и у средњем веку. Снажнији развој б. отпочео је од открића микроскопа у XVII в., као и oд успостављања система класификације и бинарне номенклатуре у називима биљака на латинском језику од стране Карла Линеа у XVIII в. Током последња три века су се невероватном брзином развијала сазнања о биљном свету. У Теофрастовим списима помиње се око 500 биљака, Лине описује око 7.700 врста биљака, а данас се рачуна да је познато око 315.000 биљних врста.

Модерна б. обухвата научне области које се баве проучавањем грађе биљака на различитим нивоима организације, као што су молекуларна биологија биљака, цитологија биљака, хистологија биљака, анатомија и морфологија биљака, идиоекологија биљака итд. Основни процеси код биљака (фотосинтеза, дисање, раст, развиће, репродукција), као и њихова прилагођавања и опстанак у природи такође се проучавају од молекуларног до нивоа организма у оквиру биохемије, физиологије, ембриологије, генетике, екологије биљака. Идентификацијом и класификацијом биљака бави се таксономија и систематика биљака. Развој појединачних група биљака, као и читавог биљног царства, проучава еволуција биљака, док њихово распрострањење истражује биљна географија, а фосилне налазе анализира и описује палеоботаника. Примењене ботаничке дисциплине, као што су агрономија, шумарство, хортикултура развиле су се из потреба и могућности за искоришћавањем хранљивих, крмних, индустријских и других биљака и дрвне масе. Посебна дисциплина је етноботаника која проучава корисна, естетска и ритуална својства биљака одређеног региона важних за живот локалног становништва.

Сматра се да у Србији прва запажања о биљкама потичу из 1750. када је Штефан фон Хаузен, путујући овим крајевима, убрао биљку коју је касније ботаничар Клузије одредио као „жути шафран" и за коју се тада поуздано знало да расте једино у Србији. Неких сто година касније мађарски природњак Фривалдски је, пролазећи кроз Србију на путу ка Турској, сакупљао биљни материјал ради проучавања балканске флоре. Ами Буе, француски геолог, такође је, путујући овим областима, сакупио 87 биљака за које је навео и народна имена. Биљкама Србије бавио се и немачки научник Гризебах, проучавајући флору Балканског полуострва и наводећи да је у њој нађено 140 врста биљака. Током XIX и почетком XX в. биљкама појединих делова данашње територије Србије бавили су се углавном мађарски и аустријски научници, а пре свега Валдштајн, Китајбели, Шенк, Јанка, Борбас, Деген, Халачи, Веленовски, Форманек, Ветштајн, Бек фон Манагета, Мали, Мурбек, Ронигер и др.

Од првих документованих ботаничких истраживања у Србији, која се у почетку везују за рад Јосифа Панчића, до краја XX в., за око 150 година, број ботаничара у Србији се увећао више него стоструко, сходно развоју б. уопште, као и одређених ботаничких дисциплина. Од почетка Панчићевих ботаничких истраживања до I светског рата мали број научника се бавио биљкама, али су њихова открића и резултати истраживања поставили темеље ботаничким наукама у Србији. Ботаничари овог периода углавном су били лекари или професори гимназија. Њихов рад је обухватао сакупљање, одређивање и описивање биљака и њихових станишта, а истраживања су обављали првенствено у непосредној околини својих пребивалишта, ређе на широј територији Србије. Зачетник ботаничких истраживања је Јосиф Панчић (1814--1888), професор Лицеја, оснивач и управник прве Ботаничке баште (1874) у Србији, први председник Српске краљевске академије, који се, иако лекар, по доласку у Србију посветио ботаничким и опште биолошким проучавањима. Скоро четири деценије истраживао је флору Србије и околних територија Балканског полуострва, описао преко 2.400 врста биљака, многе нове за науку, преко 40 званично признатих нових биљака за светску флору. Његова значајна открића су ендемореликтне врсте оморика (Picea omorika) и српска рамонда (Ramonda serbica). Неуморан истраживач, сакупљач и писац, чије је најзначајније дело Флора Кнежевине Србије (Бг 1874) са Додатком Флори Кнежевине Србије (Бг 1884), оставио је трајан траг и ударио темеље даљем развоју б. и биолошких дисциплина у Србији, те се време његовог деловања с правом назива „Панчићева ера". Панчићев сарадник и ученик био је Сава Петровић, лични лекар краља Милана и краљице Наталије, ботаничар и академик. Посебно је истраживао биљке у околини Ниша, где је открио за науку нову биљну врсту Наталијину рамонду (Ramonda nathaliae). Поред списа о флори, објавио је и прву српску фармакопеју Лековито биље у Србији (Бг 1883). Ботаничким проучавањима и објављивањем својих налаза бавили су се професори гимназија: Д. Катић, Ц. Пеливановић, Љ. Давидовић, Б. Ничић, М. Симић, Н. Ранојевић, као и Ж. Јуришић, професор гимназије у Београду, касније кустос ботаничког кабинета Велике школе и управник Ботаничке баште у Београду (1899–1901). Пред крај XIX в. у Србији се нашао Лујо Адамовић, професор гимназије у Врању и Пироту, касније професор Велике школе у Београду и управник Ботаничке баште у Београду (1901–1904). Био је изузетан познавалац биљног света и вегетације Србије и Балканског полуострва. Занимао се за распрострањење и односе између биљних врста, па се може сматрати претечом ботаничара фитогеографа. Објавио је капитално дело о вегетацијским односима Балканских земаља Die Vegetationsverhältnisse der Balkanländer (Лајпциг 1909) и увео нове вегетацијске појмове у науку, као што је светски призната „шибљак вегетација" и „псеудомакија", карактеристична за подручје источне Србије, односно Македоније.

Од почетка XX в. српски ботаничари својим радом и резултатима успостављају нове ботаничке дисциплине. Изузетно свестран и плодан ботаничар у овом периоду био је Недељко Кошанин, који је научну каријеру започео пре I светског рата, а наставио је у међуратном периоду, професор универзитета, управник Ботаничког завода и баште у Београду (1905–1934), академик, Панчићев ученик. Објавио је велики број радова о појединачним биљним врстама, биљним заједницама и вегетацији у целини на подручју Србије, али и шире, на Балканском полуострву, те се може сматрати зачетником фитогеографије и претечом физиолошке екологије биљака. Био је оснивач и први уредник српског ботаничког часописа Гласник Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду (1928), важног за афирмацију српске б. у земљи и иностранству. За почетак и развој биљне цитологије и ембриологије био је заслужан Љубиша Глишић, професор универзитета, управник Ботаничког института и баште (1934–1958), уредник Гласника Ботаничког завода и баште после Кошанинове смрти. Универзитетски професор на Фармацеутском факултету Стеван Јаковљевић, академик САНУ, књижевник и ректор Београдског универзитета (1945–1950), бавио се б. пре и после II светског рата, посебно поклањајући пажњу еколошким одликама водених биљака, као и својствима лековитих биљака.

У периоду после II светског рата почиње нагли развој различитих ботаничких дисциплина и снажан напредак оних већ установљених. Обимним истраживањима и значајним резултатима издвајају се флористика, фитоценологија и систематика биљака радом ботаничара као што су: И. Рудски, П. Черњавски, О. Гребеншчиков, Р. Мариновић, В. Блечић, Б. Јовановић, Р. Дуњић Јовановић, Л. Рајевски, Л. Стјепановић Веселичић, М. Јанковић, М. Гајић, Б. Татић, В. Мишић, М. Обрадовић, М. Чанак, С. Парабућски, С. Павловић, Н. Диклић, В. Николић, М. Којић, Б. Шинжар и др. Поједини од ових ботаничара посебно су се истицали резултатима својих истраживања, као и развијањем посебних ботаничких дисциплина фундаменталног или апликативног карактера. Р. Мариновић се посветио истраживањима алги, В. Блечић систематици биљака и фитоценологији, Б. Јовановић се поред фитоценологије бавио дендрологијом, С. Павловић је унапредио истраживања на лековитим биљкама у оквиру фитофармације, М. Којић је посебно заслужан за познавање идиоекологије и фитоценологије ливадских биљака, као и рудералних и сегеталних коровских врста. Међу бројним ботаничарима првих послератних генерација својим свеукупним теоријским и експерименталним радом издваја се М. Јанковић, професор универзитета, управник Института за ботанику и ботаничке баште (1974–1979), оснивач Катедре за екологију и географију биљака Биолошког факултета у Београду. Он је иницијатор и реализатор бројних истраживања у оквиру екологије биљака, фитогеографије, фитоценологије, а посебно физиолошке екологије биљака. Проучавао је биљке и вегетацију копнених и водених екосистема Србије и Балканског полуострва. Велики допринос дао је и у области примењене екологије и заштите животне средине.

Области фитоценологије, екологије биљака и фитогеографије унапређивали су својим истраживањима и А. Динић, Р. Поповић, М. Поповић, Ж. Славнић, С. Стојановић, Р. Богојевић, Ж. Блаженчић, Б. Буторац, А. Кнежевић, Н. Ранђеловић, В. Јовановић и др. Многи од горе поменутих ботаничара, а пре свега М. Јанковић, В. Блечић, Н. Диклић, Б. Јовановић, В. Мишић, Р. Јовановић, М. Гајић, Б. Татић, и др., били су коаутори капиталног дела, десетотомне Флоре Србије (Бг 1970–1986) и прве три књиге Вегетације Србије (Бг 1984, 1997, 2006). Веома снажан развој у периоду после рата дешавао се у области биљне физиологије. Експериментална истраживања физиолошких процеса код биљака донела су не само значајне резултате, него и светска признања. Различите аспекте функционисања биљака, од клијања до старења, обрађивали су: З. Дамјановић, утемељитељ биокибернетичке школе у Београду, М. Сарић, М. Нешковић, Р. Кастори, М. Плесничар, Б. Керечки, Љ. Ћулафић, Р. Коњевић и др. У оквиру фитофизиологије, у београдским научним институцијама развијала се светски позната школа културе ткива за коју су везана, пре свега, имена М. Нешковић, Љ. Радојевић, Р. Вујичић, Д. Грубишић и др. Неки од ових научника такође су допринели развоју биљне цитологије и хистологије. Бавећи се еколошким и екоанатомским истраживањима, пре свега акватичних биљака, Ј. Блаженчић је до краја свог активног професорског рада на Универзитету унапредила област алгологије у складу са савременим стремљењима у свету. Ј. Блаженчић је данас светски признат стручњак и познавалац алги из раздела Charophyta.

Генетика и оплемењивање пре свега дрвенастих биљака биле су области проучавања А. Туцовића и В. Исајева. У XXI в. ботаничари у Србији на универзитетима и у научним институцијама, својим експерименталним и теренским радом, изучавају такорећи све ботаничке дисциплине, било с фундаменталног или апликативног аспекта. Често су истраживања интердисциплинарног карактера, а и интересовања ботаничара су вишестрана. Морфолошко-анатомским, таксономским, фитоценолошким и флористичким истраживањима баве се: Б. Петковић, Р. Јанчић, Д. Вилотић, Б. Пал, П. Марин, Д. Обратов Петковић, З. Кривошај и многи млађи сарадници. Фитофизиолошке и биохемијске карактеристике дивљих и гајених биљака проучавају Д. Грубишић, С. Пекић, Р. Стикић, М. Ђукић, Д. Винтерхалтер и др. Изузетно велики број ботаничара наставља рад на еколошким, фитогеографским, фитоценолошким, флористичким и физиолошко-еколошким проучавањима биљака са простора Србије. У овим областима старијим ботаничарима, који су данас учитељи многих младих научника, припадају: Б. Стевановић, В. Стевановић, Л. Амиџић, С. Јовановић, М. Вучковић, В. Ранђеловић, М. Никетић, М. Митровић, Д. Лакушић и многобројни млађи и сасвим млади ботаничари који се ослањају на светлу ботаничку традицију и доследно унапређују свеопшта сазнања о биљкама Србије. Српски ботаничари су и у последњих 50 година заслужни за откривање многих за науку нових биљака и биљних заједница, као и за публиковање бројних монографија о биљкама и капиталних дела каква су Црвена књига флоре Србије 1 (Бг 1999), наставак издавања нових томова Вегетације Србије (Бг 1997, 2006) и припремање новог издања Флоре Србије (Бг 1992).

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Јанковић, Фитоекологија са основама фитоценологије и прегледом типова вегетације на Земљи, Бг 1979; М. Сарић (ур.), Живот и дело српских научника, 1, Бг 1996; 2, Бг 1998; 3, 4; Бг 1998; 5, Бг 1999; 7, Бг 2001; 145 година биологије и 25 година молекуларне биологије у Србији (1853–1972–1998), Бг 1998.

Владимир Стевановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)