БОЖЈИ СУД

БОЖЈИ СУД, облик решавања спорова путем двобоја или подвргавања искушавању, најчешће врелом водом или усијаним гвожђем. Исход (победа или пораз, исцељење рана) треба да открију кривицу или невиност захваљујући божанској интервенцији. Б. с. потиче из дубоке старине, а посведочен је код већине индоевропских народа. Код Срба је најстарији помен из 1199. из државе Вукана Немањића. Обласни сабор Барске надбискупије забранио је тада да се свештеници пред световним судом повргавају „суду усијаног гвожђа или воде" (iudicium candentis ferri vel aquae). Оба вида б. с. срећу се и касније у српској држави с маргиналном улогом у правном животу. У члану 150. Душановог законика предвиђено је искушавање усијаним гвожђем за крађу и разбојништво у случају кад нема непосредног доказа („обличеније"). Осумњичени је железо узимао „на вратима црквеним из огња и да га постави на светој трпези". О примени овог поступка нема података, али је остао у обичајном праву и примењивао се местимице до ХVIII в. („мазија").

ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, III–IV, Бг 1935; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952.

Сима Ћирковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)