БАТАЛО ШАНТИЋ

БАТАЛО ШАНТИЋ, тепчија (?, средина XIV в. – ?, после 1404/07). Најпознатији члан лашванског рода Шантић. Носио је титулу тепчије и спадао у круг најмоћнијих великаша за време владавине краља Стефана Дабише (1391–1395), краљице Јелене (1395–1398) и прве владе краља Стефана Остоје (1398–1404). Навођен је као сведок на владарским повељама у периоду 1391–1404/07. У повељи краљице Јелене из 1397. важи за четврту личност у држави после Хрвоја Вукчића, Сандаља Хранића и Павла Раденовића. Био је господар жупе Лашва и града Торичан. Женидбом с Ресом, ћерком Вукца Хрватинића, добио је и жупу Сану. С Ресом је вероватно имао три сина, Вука, Стефана и Остоју, који се у изворима јављају са презименом Тепчић. Дијак Станко Кромирјанин преписао је 1393. за Б. Ш. тзв. Баталово јеванђеље са записом у којем каже да је био „много добар добрим људима и много славан добрим крстјанима". Сахрањен је у долини Лашве испод рушевина Торичана где је нађен његов гроб са стећком и натписом.

ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, „Гробница босанског тепчије Батала, обретена код Горњег Турбета (котар Травник)", ГЗМ 1915, 27; Ј. Петровић, „Лубања (Calvarium) и дијелови костура босанског велможе Батала", ГЗМ, 1923, 35; Ђ. Мазалић, „Конзерваторски захват на Баталовој гробници и њезин данашњи изглед", НС, 1959, 6; Ђ. Сп. Радојичић, „Одломак богомилског јеванђеља босанског тепчије Батала", Известия на Институт за история БАН, 1964, 14–15; С. Рудић, Властела Илирског грбовника, Бг 2006.

Срђан Рудић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)