БРАНИЧЕВО

БРАНИЧЕВО, крај у североисточној Србији, који обухвата проширени средњи и доњи део долине Пека. Дуг је око 30 км и допире до Дунава, док је просечна ширина око 8 км. Источну и западну границу Б. чини брдовито развође Пека, које достиже до 350 м. н.в. Долинска раван се налази на око 120 м н.в. у јужном Б. и до око 70 м н.в. у близини Дунава. Источно од ушћа Пека у Дунав налази се пространа површина под алувијалним песковима. Клима Б. је умереноконтинентална, с просечним количинама падавина око 700 мм. У нижим деловима формирана су алувијална, а на долинским странама смеђа кисела земљишта. Највеће површине су под пољопривредним земљиштима, те је пољопривреда основна привредна грана којом се бави око две трећине активног становништва. У 28 насеља Б. 2002. живело је 19.188 лица, од којих 89,5% Срба. Велико Градиште, гравитациони центар и општинско средиште, налази се на северној периферији уз корито Дунава (2002 – 5.658 становника). Остала насеља су мала села, од којих неколико периферних припада околним општинама Голубац и Кучево. У Великом Градишту смештене су све општинске административне службе, дом здравља, школе и мале фабрике рафинисаних уља, конфекције, предмета од коже и металних конструкција. Ту је и лука на Дунаву. Главне друмске саобраћајнице су пут који од Пожаревца води кроз Ђердапску клисуру и који пролази северном периферијом, те пут Пожаревац–Неготин, који пресеца јужну периферију Б.

Јован Ј. Илић

Историју Б. обележава вековни погранични положај области (крајиште) између суседних држава (Византија, Бугарска, Угарска, Србија). Кроз ову област на главном путу од Београда према Цариграду пролазили су крсташи, ратници и трговци. О сталној насељености и црквеној организацији сведоче остаци градова (Б., Голубац, Рам, Ждрело). Као погранична област Б. је било поприште честих сукоба између Византије и Угарске у XII в. и између Угарске и Бугарске у XIII в. Настојећи да учврсте власт у браничевској области, Угри су формирали краткотрајну браничевско-кучевску бановину (1272/73), која је обухватала подручје јужно од Дунава с обе стране Велике Мораве.

Крајем XIII в. Б. је први пут ушло у састав српске средњовековне државе после победе над Дрманом и Куделином, који су се осамосталили у тврђави Ждрело у клисури Млаве. Краљ Драгутин је око 1291. припојио Б. својој држави. Анонимни писац 1308. тај део државе краља Драгутина назива Marcia (марка), што потврђује значење Б. као пограничне области или крајишта. Плодно равничарско подручје Б., с рударским ревирима на планинским обронцима Хомоља и Кучаја, било је привредно активно. Извори помињу у Б. четири трга. Најстарији је био трг Шетоња (данашње село Шетоње на Млави у Горњачкој клисури), потом трг и село Суботица на обали Велике Мораве (потес Тржевина у селу Батовац), Кисељево, са царином на Дунаву и трг Кула на реци Витовници.

Од друге половине XIV в. у Б. се као обласни господар појавио Радич Бранковић, чије је земље освојио кнез Лазар 1378/79. и знатан број села у Б. доделио својим задужбинама. У време деспота Стефана и Ђурђа велики челник Радич држао је као баштину 11 села у Б. (1428). Према манастирским поседима може се омеђити територија Б. у средњем веку. Северна граница текла је Дунавом до развођа Млаве и Пека, западна уз Велику Мораву до развођа Млаве и Ресаве. На јужној страни Б. је припадало подручје Ждрело у клисури Млаве, чија је јужна граница одвајала Б. од области Петрус, крајишта према Бугарској. Према истоку браничевска област граничила се с Хомољем, на изворишту реке Пек, Звиждом, у средњем току те реке, и с облашћу Пек, у доњем току истоимене реке.

Реорганизација управе и промене у српској држави крајем XIV в. запажају се и у Б. Око утврђеног града Голупца образована је област под управом војводе (голупска власт), а јужно од Б. петрушка власт. Једна од власти формирана је, можда, у граду Ждрелу, где се крајем XIV в. и у XV в. појављују властеоске породице Десисаљића и Кувета. Велики војвода свих Срба Угљеша Десисаљић сахрањен је као монах Сава 1394. у малој цркви посвећеној Богородици у Горњачкој клисури.

После Косовске битке Б. је постало поприште честих угарско–турских сукоба. Коначни пад Голупца и Ресаве у турске руке 1458. значио је и крај српске власти у браничевској области. Турци су убрзо пописали становништво освојене области и тада су се могли сагледати насељеност и целина територије Б. Околне мање области Турци су припојили Б., тако да је под вилајетом Б. обједињена знатно већа територија од оне коју је обухватало Б. у средњем веку. Браничевски субашилук, додељен видинском паши Алибегу Михалоглуу (1467/68), био је подељен на посебне области са више од 300 насељених и око 100 запустелих села. Алибег је за своје обитавање изабрао највећи и тада најбоље утврђени комплекс у Б., опасан бедемима тврђаве Ждрело. Покрајина (вилајет) Б. на југу обухватала је село Равне (Ћуприја), ка западу граница је ишла реком Моравом до ушћа, затим Дунавом до Голупца, а на истоку укључивала је Хомоље омеђено огранцима Кучајских планина. Тада су у Б. постојале и три тврђаве – Рам, Голубац и Ресава.

Гордана Томовић

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Браничево у средњем веку", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; М. Стојаковић, Браничевски тефтер, Поименични попис покрајине Браничево из 1467. године, Бг 1983; М. Павловић, Ј. Марковић, Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Бг 1996; Р. Крстић, Браничево у XV веку, Пожаревац 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)