БАСМА

БАСМА, говорни део бајања; непроменљиви вербални инструмент који се с колена на колено преноси усменим путем и служи за одговарајућу комуникацију с изазивачима болести и других невоља. Назив настао од глагола басмати који се среће у значењу „говорити брзо и са много речи". У локалним говорима назива се и бајка, басна, басан, басница, бајавица, бројница, изговарање, читање. У Хрватској често има облик молитве, па се назива молитвица, или се, под утицајем писаних апокрифних садржаја, назива заклињање. У српској литератури употребљава се и књишки назив бајалица, настао по аналогији с називима малих фолклорних жанрова, какви су брзалица, здравица, разбрајалица, пословица. У народном говору бајалица означава особу која баје. Б. има задатак да врати нарушени поредак, што најчешће чини на симболичан начин, грађењем неког паралелног модела, чији је циљ да постојеће стање, уз одређену магијску процедуру, преведе у пожељно стање (по познатом принципу „слично изазива слично"): „Урок сједи на прагу, / урочица под прагом. / У урока три ока: / једно око водено, / друго око ватрено, / треће око урочно. / Прште око водено, / те погаси ватрено / и занесе урочно; / у дубоке дубине, / у високе висине, / у широке ширине. / (...)". У основи организације б. лежи ритам, који се постиже понављањем лексичких јединица, коренских морфема, граматичких форми те већих блокова текста – нпр. пребројавањем (најчешће од девет до нуле), именовањем делова тела, понављањем истог атрибута (најчешће боје – црн и црвен, или атрибута „чудан"), или одређене радње, именовањем сродничких односа итд. У формулативној структури б. јасно се препознају неки устаљени елементи, као што су: обраћање болести, наредбе и претње, братимљење. Иако без намере да изазове естетски утисак, б. је грађена средствима поетског језика и може се читати као поетски текст. Уобичајено се изговара шапатом. Функцију и одговарајуће значење добија у чину бајања. Сам чин обухвата и невербалне елементе, нарочито схватање простора и времена за реализацију, ритуално понашање и предмете за бајање (оштри предмети, „мртвачки предмети", јаје, делови биљака и животиња итд.), чија је улога симболичка. Понекад се и у самој б. указује на неопходно присуство неких средстава за бајање. Према намени деле се на медицинске (усмерене на лечење болести), привредне (против временских непогода, кише, градоносних облака, штеточина) и социјалне б. (везане за друштвени живот: изазивање љубави и повећање наклоности). С друге стране, оне се, по структури, могу делити на заклињања (демонској сили се прети именом Бога или светаца), бајаличке молитве (Бог или свеци се моле да помогну болеснику), бајаличке фразе (устаљене фразе које додатно објашњавају бајалачки поступак), б. са развијеним сижеом (бајалачко приповедање о страдању и излечењу). У најраспрострањенијој, медицинској б. често се болести уроци гоне на далека места (небеске висине, морске дубине итд.) у циљу излечења. Осим наведених, постоји и б. са непристојним садржајем. По правилу, за сваку прилику постоји посебна б., али има и случајева где бајалице исти текст прилагођавају различитим наменама, или га импровизују. Често садрже митолошке и религијске представе из давне, претхришћанске прошлости. Сматра се да је б., због специфичног облика преношења (забрана измене, ограничен круг преносилаца, намена) од свих облика народног стваралаштва најбоље сачувала елементе древног митско-поетског језика, због чега постоје обимна истраживања бајаличке традиције, како код Срба тако и код већине словенских народа.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Н. Казимировић, Тајанствене појаве у нашем народу. Креманско пророчанство, Бг 1941; Љ. Раденковић, Народне басме и бајања, Ниш–Краг.–Пр 1982; Народна бајања код Јужних Словена, Бг 1996; Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш–Бг 1996.

Љубинко Раденковић; Ивица Тодоровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)