БAKИЋ, Љубомир А.

БAKИЋ, Љубомир А., правник, државник, публициста (Забрђе код Андријевице, 20. VII 1877 – Цетиње, 5. V 1925). Као матурант јула 1899. прогнан је из Београда због наводног учешћа у Ивањданском атентату. Након годину дана вратио се у Београд и 1905. завршио Правни факултет. По повратку у Црну Гору постављен је за секретара Великог суда на Цетињу. Након тога био је члан Обласног суда у Подгорици, па поново секретар Великог суда, потом први секретар Државног савјета. После доношења Устава 1905. и конституисања Црногорске народне скупштине 1906, биран је за народног посланика. Припадао је оној групи црногорских политичара који су се свесрдно залагали за уједињење са Србијом (тзв. Бјелаши). Био је један од најактивнијих организатора посланичког Народног клуба који је основао Народну странку (клубаше), прву политичку организацију у Црној Гори. Странка је након Бомбашке афере 1907. стављена ван закона. За члана Великог суда наименован је 1908, а почетком 1913. биран је за министра правде у коалиционој влади Јанка Вукотића. На тој дужности остао је до краја 1915. када је Вукотићев кабинет демисионирао. Године 1916. одведен је у заробљенички логор. Oд 1917. имао је приватну адвокатуру на Цетињу. Био је народни посланик Велике народне скупштине, која је 26. XI 1918. у Подгорици донела одлуку о детронизирању краља Николе и уједињењу Србије и Црне Горе. Скупштина у Подгорици изабрала га је 1919. за председника. Као представник Радикалне странке био је изабран за посланика и потпредседника (1923–1924) Парламента у Београду. За изванредног посланика и опуномоћеног министра у Цариграду постављен је 1924, али због неуређених односа између две државе на ту дужност није отишао, него је био на располагању у Влади Краљевине СХС. Одликован је Даниловим орденом III степена.

ДЕЛО: и Ж. Драговић, Познавање закона, Цт 1914.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јововић, Црногорски политичари. Портрети, Бг 1924; Н. Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, Бг 1964.

С. Мирчов

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)