БУДИМСКА ЕПАРХИЈА

БУДИМСКА ЕПАРХИЈА, као организована црквена јединица Срба на простору Угарске јавља се рано, јер је Срба било у XV в. на имањима српских деспота и властеле. Већ 1440. постоји Српски Ковин, а присуство Срба повлачи и постојање Српске цркве. Храм у Ковину саграђен је 1448, a 1511. саграђен je храм у Коморану. Пре доласка Турака постојао је српски епископ с титулом „угарски" и седиштем епархије у манастиру Српски Ковин. После победе Турака над Мађарима код Мохача (1526), угарски простор је ушао у састав турске државе, а у црквеном погледу доспео под јурисдикцију Охридске архиепископије. На Охридском сабору, који 1532. суди смедеревском митрополиту Павлу, учествује и Јосиф, епископ угарски. Оснивање Б. е. мора да се доведе у везу са турским освајањем Будима и оснивањем Будимског пашалука (1541). Вероватно је угарски епископ пресељењем у Будим, седиште пашалука, постао будимски епископ. Оснивање нове епархије добило је званичну потврду турских власти издавањем султановог фермана. У дефтер пореских обвезника епархија је уписана као „митрополија ђаура области града Будима и њено подручје". Обнављањем Пећке патријаршије (1557) дошло је до прве реорганизације српских епархија на угарском простору. Временом је епархија мењала простор своје духовне власти што се огледало у њеном називу. Епископи су долазили на заседања Архијерејског сабора у Пећ, а патријарх је у границама својих могућности посећивао епархије. Да је и под Турцима припадала Пећкој патријаршији сведочи примедба у султановом дефтеру да се епископ у Будиму поставља „на основу писма пећког патријарха". Епископ је султану за берат плаћао 10 дуката, касније замењен са 1.200 акчи, а када је Б. е. припојен Мохач, пешкеш је повећан на 2.000 акчи. Кадa je у Угарску у Великој сеоби (1690) доспело 37.000 српских породица, изведена је друга реорганизација Српске цркве на угарском простору, а Б. е. ушла је у састав Карловачке митрополије. Цар је потврдио епископа са титулом „будимски, пештански, сентандрејски, стонобеоградски, сечујски, сигетски и мухачопољски" што показује област Б. е. У XVIII–XIX в. то је значајна епархија са много верника, стотине парохија, храмова, свештеника, монаха и угледних епископа. Храмови су зидани у барокном стилу, јер је само на тај начин могла да се добије грађевинска дозвола. Обухватала је тада све парохије у Угарској и Чешкој (Коморан и Трнава), које су некада припадале Мохачкој, Сигетско-печујској, Стонобеоградској, Сегединској, Јегарској, Веспремској, Чанадској и Дунасечујској епархији. Почетком XX в. имала је 23.388 верника, 44 парохије са исто толико свештеника, 63 храма и капеле. После I светског рата део Срба вратио се у Србију (оптанти), део је асимилован, тако да се у Мађарској смањио број православних Срба, парохија и храмова. Б. е. је запала у озбиљну материјалну кризу јер није била кадра да одржава велико духовно и културно благо Срба створено у претходним вековима. Продајом је отуђено 12 храмова, иконостаси и остало културно-историјско и уметничко богатство смештени су у Епархијском музеју у Сентандреји. Између два светска рата, а посебно у току II светског рата, мађарске власти су на све начине покушавале да приволе будимског епископа Георгија (Зубковића) да откаже верност Српској цркви и прихвати положај поглавара Мађарске православне цркве. Седиште је дуго било у Будиму, на Табану, али када су у II светском рату двор и катедрална црква оштећени, што је могло да се лако поправи, по наредби комунистичких власти срушени су до темеља после рата. Тада је седиште враћено у Сентандреју при храму Богородичиног успења, а „Будим, вековно седиште будимских епископа, уписано у читуљу изумрлих српских градова". Б. е. је пре доласка комунистичке власти имала своје вероисповедне школе за верско васпитање омладине и припрему свештеничког подмлатка. Епископ је био члан-посланик Горњег дома мађарског парламента. Епархија је деловала као организована целина, са циљем да се очува верски и национални идентитет Срба у страном верском и националном окружењу. Издржавање је решено углавном преко земљишног фонда. Епархија је имала доста имања од чијег прихода су одржавани епархијски објекти, службе и издржаван епископ; од прихода црквеног имања обезбеђиван је храм и материјално дотиран парох; од прихода црквеноопштинских имања одржаване су зграде; и од прихода са школског имања одржаване су школске зграде и дотирани учитељи. Тако је било до 1945, а тада су комунисти разорили цео систем: укинуте су православне вероисповедне школе, одузета земља, зграде и учитељски станови, остављени су једино храмови и парохијски домови. Одузето је пет храмова и предато Московској патријаршији, два храма су уступљенa Чехословачкој митрополији, а 17 храмова је срушено. Све до 70-их година XX в. није дозвољавано да се Срби из Мађарске школују у српским богословијама у домовини. Када се 1951. упокојио будимски епископ Георгије, мађарске власти нису дозволиле да се сахрани у сентандрејском храму, него на будимском гробљу. Тек неколико месеци касније дозволиле су да се пренесе у гробницу коју је у храму за себе благовремено припремио. Потом су комунистичке власти у Мађарској упорно спречавале постављање епископа, а епархијом је администрирао српски патријарх или бачки епископ. Стање се поправило 1988, када је устоличен епископ Данило (Крстић). Данас је Б. е. организована у три архијерејска намесништва (будимско, мохачко, сегединско), са 37 парохија, 13 свештеника и три ђакона. Има само два манастира: Грабовац (са две монахиње) и Српски Ковин (с једним монахом).

ЛИТЕРАТУРА. Д. Поповић, Срби у Будиму, Бг 1952; В. Галић, „Будимска епархија и верски живот Срба у Мађарској", Гласник СПЦ, 1995, 12; П. Пузовић, „Епархије Српске православне цркве у расејању", Богословље, 1996, 1–2; Црква, календар СПП за 2006.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)