БЕЋАРИ

БЕЋАРИ (тур. bekâr: нежења), људи без посла. У време Првог српског устанка то су били војници добровољци који су у Србију дошли из других крајева (из Турске и Аустрије) и нису војевали за своје куће него за храну и плату. Служили су као стална војска за посаде у градовима, за чување граница и као пратња војводама. Најпознатији одреди б. били су хајдук-Вељкови на Крајини, Миленка Стојковића у Поречу и Зеке Буљубаше на Дрини код Засавице. У време прве владе кнеза Милоша б. су постајали младићи из „најбољих кућа", који су служили кнезу као нека врста поузданих, елитних одреда. Данас се овом речју означавају мангупи, лоле и бекрије.

ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, Н. Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824–1825, Бг 1973.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)