БРОНХИЈАЛНИ КАРЦИНОМ

БРОНХИЈАЛНИ КАРЦИНОМ, најчешћи злоћудни тумор (рак) плућа. Настаје злоћудном трансформацијом покровних цилиндричних епителних ћелија доњих дисајних путева – бронхија. Обично се ове цилиндричне ћелије прво преобрате у плочасте, а затим у ћелије рака. Остали злоћудни тумори плућа су далеко ређи: алвеоларни карцином плућа (настаје од покровних епителних ћелија најмањих бронхија – бронхиола или од ћелија које облажу плућне мехуриће – алвеола – где се врши размена гасова између организма и спољашње средине); саркоми плућа (злоћудни тумори потпорних ткива – везивног, хрскавичног и других); и злоћудни тумор плућне марамице (плеуре) – мезотелиом плеуре (плеуром). У настанку овог последњег тумора значајну улогу има азбест, па се због тога овакав материјал у грађевини мора избегавати. У настанку б. к. значајну улогу има активно и пасивно пушење, нарочито цигарета, јер у дуванском диму постоји око 40 хемијских материја које код животиња експериментално изазивају рак. Будући да је Србија на трећем месту у Европи по учесталости пушења (иза Турске и Грчке), није чудо што б. к. спада у најчешће злоћудне туморе у нас, код мушкараца (поред карцинома коже, простате, дебелог црева и желуца) и жена (поред карцинома коже, грлића материце, дојке и дебелог црева). Поред пушења, узрочници б. к. су: радиоактивно зрачење (нарочито код рудара у рудницима с радиоактивном рудом, у одговарајућим индустријама и код интензивних рендгенских прегледа), дим, чађ, прашина и бензинска испарења у великим градовима. Б. к. се чешће јавља код мушкараца него код жена и то обично између 50. и 60. године живота. Злоћудне ћелије б. к. се брзо множе, испуњавају и сужавају лумен бронха и пробијају његов зид, захватају плућно ткиво, плућну марамицу (са сукрвичавим изливом у плеуралној шупљини), регионалне лимфне чворове у хилусу плућа и предњем средогруђу, као и удаљене лимфне чворове. На крају, б. к. даје многобројне метастазе (злоћудне ћелије бивају пренете крвном и/или лимфном циркулацијом у удаљене органе, у којима се колонизују и стварају секундарне туморске чворове -- метастазе). Метастазе су најчешће у самим плућима -- оболелом или супротном плућном крилу („округле рендгенске сенке"), јетри, мозгу, костима, надбубрежним жлездама, бубрезима и другде. Карциномске ћелије, стварајући карциномско ткиво, некад изграђују жлездане творевине, некад се трансформишу у плочасте ћелије које орожавају, а некад су ситне, округласте и тада су најзлоћудније с најгором прогнозом по живот болесника. Болесник кашље и искашљава слузаво-гнојно-сукрвичави садржај, некада крв, отежано дише, има болове у грудном кошу (ако је б. к. захватио нерве, плућну марамицу или кичмене пршљенове). Може имати повишену температуру и знојење, грозницу и леукоцитозу (ако је дошло до секундарног локалног загнојавања у плућима услед непролазности бронхија за ваздух). Седиментација еритроцита је повишена. Болесник је уморан, значајно губи на тежини тела све до крајње измршавелости и слабости (кахексија). Дијагноза б. к. се, после клиничког и рендгенског прегледа плућа, најсигурније поставља бронхоскопијом. Бронхоскопом се улази у бронхијално стабло и исеца делић сумњивог ткива, који се хистопатолошки анализира под микроскопом (биопсија). Користи се и пункција б. к. дебелом иглом под контролом рендгена (хистопатолошки се анализира добијено ткиво у шупљини игле). Од користи је тражење злоћудних ћелија у искашљаном садржају -- спутуму или у изливеној течности у плеуралној шупљини (цитодијагностика б. к.). Данас су, захваљујући напретку модерне медицине, многи случајеви б. к. излечиви, тј. одговарајућим лечењем постиже се да болесник пет година после лечења нема ни поновну појаву б. к. у плућима (рецидив) нити метастазе. Хируршко лечење је најсигурније. У зависности од проширености б. к. у плућима, врши се пулмектомија, тј. одстрањивање оболелог плућног крила са б. к. и лимфним чворовима или, код периферних б. к. у плућима, само лобектомија (одстрањивање одговарајућих лобуса плућног крила). Ове операције, у раном стадијуму б. к. када се још нису појавиле метастазе, често доводе до потпуног излечења. Примењују се још: зрачење, хемиотерапија цитостатицима и биолошко-имунолошко лечење.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Божовић, Примарни рак плућа, Бг–Зг 1951; В. Даниловић и др., Цитодијагностика карцинома бронха, Зборник II конгреса лекара Србије, Бг 1957; В. Кањух, Општа патологија тумора, Бг 1968; В. Кањух и др., „Conceptions about etio-pathogenesis of cancer and immortality of cancer cell at the transition to the next millennium", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић, Кардиологија, 2, Бг 2000; V. Kanjuh и др., „Conceptions about cancer genetics and immortality of cancer cells in 2000", Arch. Oncol., 2001, 9, 1.

Владимир Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)