БЕРАТ

БЕРАТ, град у јужној Албанији, 130 км јужно од Тиране, у подножју планине Томор и у долини реке Осум. На том месту река гради кратку сутеску дубине око 150 м. Трагови насељености датирају из VI в. п.н.е. Долином води пут који повезује јадранско приморје с планинским југом земље, а сутеска пружа природне услове за контролу пролаза. Због тога је још од II в. п.н.е., у време римске доминације, на десној страни сутеске саграђена тврђава, коју су обнављали Византијци у VI и Турци у XIII в. Верује се да име Б. потиче од имена Београд које се усталило у XIV в. када се град нашао у саставу државе краља Душана. Град је настао као трговачко и занатлијско подграђе тврђаве и био је настањен словенским становништвом православне вере. Важне привредне гране биле су прерада коже, обрада метала и кујунџијски занат. У граду је велики број православних цркава, од којих су најстарије из XIII в. и представљају изузетне културноисторијске вредности. Маритимни климатски утицај оставио је трага на архитектури и изгледу стамбених зграда (беле, с великим прозорима), који насељу дају специфичну физиономију („град хиљаду прозора"). Историјско наслеђе и стара архитектура били су разлог да се Б. прогласи за „град музеј", а од 2008. је под заштитом Унеска. Године 2009. имао је 125.830 становника, од којих је половина православне хришћанске вероисповести. Премда се изјашњавају као Албанци, негују обичај празновања крсних слава, а у црквама доминира словенска и српска иконографија.

Павло Јакоја

Б., као значајно утврђење и седиште епископа, под српску власт, тј. у посед краља Душана, дошао је током његовог похода на градове западне Македоније и северног Епира (данашња Албанија) 1342/43. Градом је највероватније управљао Душанов дворанин и севастократор Нићифор Исак. Намесник ове области ускоро је постао Јован Комнин Асен, брат Душанове супруге Јелене и бугарског цара Ивана Александра Асена, који је после Душановог крунисања 1346. од њега добио титулу деспота. Када је после Душанове смрти 1355. почео распад његовог царства, деспот Јован се ставио на страну свога зета Симеона који се прогласио за цара и супротставио цару Урошу, чији су одреди 1356. напали и опљачкали Б. Након смрти деспота Јована 1363, Б. је дошао у посед српске властеле Балшића 1372. када се извесна Комнина, највероватније кћи деспота Јована, удала за Балшу II. После погибије Балше II у боју с Турцима Османлијама на Саурском пољу код Б. 1385. његова удовица Комнина одбила је да призна власт Ђурђа II Страцимировића и, као млетачка грађанка, настојала да стави своју област под директну власт Млетачке републике. Убрзо после њене смрти исто је 1396. покушао и њен зет Мркша Жарковић, а после његове смрти 1414. и његова супруга Руђина. Б. су 1417. заузеле Османлије. Према неким недовољно поузданим генеалошким подацима из XVI в. Б. је крајем XIV в. био седиште албанске властеоске породице Мусаки.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; М. Динић, „За хронологију Душанових освајања византиских градова", ЗРВИ, 1956, 4; A. Ducellier, La façade maritime de l`Albanie au Moyen Age. Durazzo et Valona du XI^e au XIV^e siècle, Thessaloniki 1981.

Срђан Пириватрић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)