БИЗМАРК, Ото фон

БИЗМАРК, Ото фон (Bismarck, Otto von), кнез, немачки државник (Шенхаузен, 1. IV 1815 – Фридрихсру, 30. VII 1898). Пореклом из померанске племићке породице, по образовању правник. Био је посланик у Земаљској скупштини (1847), у Савезном парламенту у Франкфурту (1851), Петрограду (1859‒1862) и Паризу. После дипломатске службе постао је председник Пруске владе и министар спољних послова. У том својству упорно је радио на уједињењу Немачке под вођством Рајха. У остваривању својих политичких циљева водио је неколико ратова: против Данске (1864), Аустрије (1866) и Француске (1871‒1872). Ратом против Аустрије Пруска је преузела водећу улогу у Савезу немачких држава. После пораза Француске Вилхелм I прогласио се царем, а Пруска је анектирала Баварску и друге јужнонемачке државе. Уставом од 1871. основано је немачко царство (Deutsches Reich). Б. је именован за канцелара и добио титулу кнеза. Значајну улогу имао је у гушењу Париске комуне (1871). Био је иницијатор и творац Тројецарског савеза, склопљеног између аустроугарског, руског и немачког цара (1873), као и војног савеза Аустроугарске и Немачке (1879), у који се (1882) укључила и Италија. У унутрашњој политици ослањао се на јункере и крупне капиталисте. Сукобио се с римокатоличком црквом због њених сепаратистичких тежњи на југу државе, а безобзирно је гушио политичке слободе, посебно раднички и социјалистички покрет. Кад је дошло до неспоразума између њега и Вилхелма II, који је обећао реформе, морао је 1890. да се повуче с положаја канцелара добивши као награду титулу војводе.

У неколико наврата био је укључен у политичка збивања која су се тицала Србије. У време његових припрема за рат са Аустријом 1866, очекивао је италијанско-мађарско-јужнословенску диверзију на југу Аустрије, која би олакшала Прусима обрачун са својом супарницом. У то време будно је пратио и испитивао војне способности Србије очекујући њено укључивање у предстојећи рат. У Србију је послао једног официра са задатком да оцени стање српске оружане силе. Више месеци после пораза Аустрије код Садове, кад је Србија повела дипломатску акцију за добијање градова, обећао је Јовану Мариновићу да ће у том настојању подржати Србију. Маја 1868. кнез Михаило му је послао Јована Ристића с уверењем да „Србија мора да следи импулсу оних који ведре и облаче" и додао да се у Берлину налазе њени „најнекористољубивији заштитници". Приликом припремања Пруске за рат с Француском желео је да се повеже са Србијом и да помоћу ње врши притисак на Аустроугарску, плашећи се њене освете за пораз код Садове. Због тога је између Берлина и Београда тада вођена жива дипломатска активност. Значајну, а често и одлучујућу улогу, имао је на Берлинском конгресу 1878. када је вођена расправа о разграничењу између Србије и Бугарске. Тада није био сентименталан ни према Србима ни према Бугарима. Водио је рачуна о што безболнијем решењу кризе ради којег је Конгрес и био сазван. Кад су 1885. односи између Србије и Бугарске били заоштрени, саветовао је министра спољних послова Аустроугарске грофа Калнокија да се не ангажује сувише у подршци Србије против Бугарске. На вест о све ратоборнијем држању краља Милана тражио је од Калнокија да Србији запрети ускраћивањем сваке подршке „ако јурне преко границе". Према Србији није имао никаквих других осим економских интереса, али је у том правцу гурао и подржавао Аустроугарску, која је за Србију била вишеструко заинтересована.

ЛИТЕРАТУРА: H. Wendel, Bismarck und Serbien im Jahre 1866, Berlin 1927; J. Albrecht von Reiswitz, Belgrad – Berlin, Berlin – Belgrad 1866‒1871, München 1936; Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила, Бг 1963; Историја српског народа, VI/1, Бг 1981; VI/2, Бг 1983.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)