БОКЕЉСКИ ХАЈДУЦИ

БОКЕЉСКИ ХАЈДУЦИ, организоване формације хајдука у Боки Которској које су постојале у Кандијском (1645–1669), Морејском (1684–1699) и Млетачко-турском рату (1714–1718). Састављене углавном од људи из старе Херцеговине, ове формације су представљале неку врсту нередовне млетачке војске, али су деловале и самостално. У Боки су се насељавали од почетка Кандијског рата, организованије од 1653, када се населио Бајо Пивљанин са око 400 људи. Хајдуци су се истакли у борбама за Пераст (1654) и Котор (1657), а њиховом заслугом 30 херцеговачких села признало је млетачку власт (1660). Венеција је подстицала њихово деловање и на територији конкурентске Дубровачке републике, којим је угрожавана трговина Дубровчана с турским залеђем. Хајдуци су имали и своју флоту, којом су атаковали на дубровачка острва и сукобљавали се с улцињским гусарима. Уз симболичку млетачку помоћ у житу, то је хајдуцима био главни основ за издржавање. Само су харамбаше добијале плату. Управо је у Кандијском рату међу б. х. и котарским ускоцима „обновљен херојски дух српске историје". У том епском добу, „славни крајишници и одметници... непосредно су улазили у песму и остајали у њој за сва времена". После Кандијског рата млетачке власти исељавале су б. х. у Равне Котаре и даље, у околину Пуле. Опет су их ангажовали на почетку Морејског рата, па је Бајо Пивљанин упућен у Боку. Предводио је херцеговачке хајдуке, којима су се придружили и Бокељи. Поражен је на Вртијељци код Цетиња, где је и погинуо (1685). У даљем току рата, б. х. су били веома активни у млетачком заузимању знатног дела Херцеговине. После завршетка Морејског рата многи хајдуци са својим породицама настанили су се у Боки, углавном на херцегновском подручју, где им је додељена земља. Њиховом заслугом, у последњем рату који је водила против Турског царства (1714–1718), Млетачка је поново заузела Царине, Попово Поље, Хутово и Зупце. Одредбама мировног уговора у Пожаревцу (1718) морала их је вратити Турској, па су се хајдуци стално задржали у Боки.

Жељко Вујадиновић

Поред Баја Пивљанина, епска песма је упамтила и друге бокељске харамбаше, посебно браћу Николу и Стјепана Поповића. О сукобу Николе Поповића с новским гусаром Хусталићем 1663. говори народна песма Нико Поповић и Оцињани (Вук, III, 53). Истичу се и Грујица Жеравица, Лимо Барјактар, Мато Његошевић и др. У архивским изворима остало је забележено да је Грујица Жеравица у друштву с Бајом Пивљанином, Вукосавом Пухаловићем и „буљубашом Милошевићем" у децембру 1669. ишао у Млетке као представник бокељских хајдука. Лимун харамбаша и Мато Његошевић су у епским песмама представљени веома тамним тоновима: Лимун харамбаша ће из освете ударити на сватове и покварити девојачку срећу, а Мато Његошевић ће се пак полакомити на дукате и свога побратима Баја Пивљанина издати бегу Љубовићу. Хајдучки прваци у Боки били су повезани чврстим побратимским, пријатељским и сродничким везама. Где ова веза није постојала, брзо се успостављала. Тако зна се да је једна рођака котарског сердара Јанковић Стојана била удата за Димитрија, брата харамбаше Баја Пивљанина.

Бошко Сувајџић

ИЗВОР: М. Милошевић (прир.), Хајдуци у Боки Которској 1648–1718, Тг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: П. Буторац, „Улога хајдука у Боки Которској", Гласник Народног универзитета, Котор 1936; Р. Самарџић, Хајдучке борбе против Турака у XVI и XVII веку, Бг 1952; Р. Ковијанић, И. Стјепчевић, „Хајдуци у Боки Которској до морејског рата", ИЗ, 1954, II, 1; М. Злоковић, „Поморски подвизи бокељских хајдука", Годишњак Поморског музеја, Котор 1956; С. Назечић, Из наше народне епике, I, Хајдучке борбе око Дубровника и наша народна пјесма, Сар. 1959; Р. Самарџић, Велики век Дубровника, Бг 1962; Г. Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII вијека, Бг 1970; Б. Сувајџић, Предговор, у: Епске песме о хајдуцима и ускоцима, Бг 2003.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)