БАКТЕРИОЛОГИЈА

БАКТЕРИОЛОГИЈА, област микробиологије која се бави изучавањем бактерија. Њеним оснивачем сматра се ботаничар Фердинанд Кон (1828–1898) који је, студирајући алге и фотосинтетичке бактерије, описао и неке нефотосинтетичке форме, укључујући Bacillus и Beggiatoa. Он је предложио и прву схему за таксономску класификацију бактерија. Његови савременици Луј Пастер (1822–1895) и Роберт Кох (1843–1910) сматрају се оснивачима медицинске микробиологије. Пастер је чувен по серији експеримената којима је оповргао тада широко прихваћену теорију спонтане генерације. Дизајнирао је методе за стерилизацију и конзервацију (пастеризација), изучавао ферментације и много допринео идеји да су микроорганизми узрочници болести. У периоду 1880–1890. развио је вакцине против антракса, колере и беснила. Кох је познат по генијалним техникама за изолацију и гајење бактерија у чистој култури, помоћу којих је описао неколико нових бактеријских врста, укључујући Mycobacterium tuberculosis, проузроковача туберкулозе. На примеру бактерије Bacillus anthracis дефинитивно је доказао да је она узрочник болести антракса, а његова правила за доказивање специфичног узрочника заразног обољења, позната као Кохови постулати, и данас се примењују. Оснивачима опште микробиологије сматрају се Мартинус Бејеринк (1851–1931) и Сергеј Виноградски (1856–1953). Иако је Бејеринк поставио и основне принципе вирусологије, његовим главним доприносом се сматра развој техника за обогаћивање култура, које су омогућиле изоловање великог броја метаболички разноврсних земљишних и акватичних бактерија. Виноградски је из земљишта изоловао азотофиксирајуће бактерије, као и бактерије које оксидују амонијак, нитрите и сулфиде и доказао њихову есенцијалну улогу у биогеохемијском циклусу азота и сумпора. На примеру ових бактерија поставио је концепт хемолитотрофије (хемоаутотрофије), јединствене особине неких бактерија да добијају енергију оксидацијом неорганских једињења, а органска једињења редукцијом угљендиоксида. Оснивачем хемотерапије сматра се Кохов ученик Пол Ерлих (1854–1915), чији су пионирски радови у коришћењу боја за детекцију и идентификацију бактерија били основа за откриће неких важних техника бојења у б., укључујући бојење по Кристијану Граму (1884). Експериментишући с великим бројем хемијских једињења, Ерлих је 1908. открио да салварзан селективно убија бактерију Treponema palidum, изазивача сифилиса. Каснијим открићем пеницилина и стрептомицина (Флеминг, 1929; Ваксман, 1944) започиње лечење инфективних болести антибиотицима, које се данас суочава с проблемом све многобројнијих сојева патогена резистентних на антибиотике.

Иако се све до средине XX в. развијала ван оквира опште биологије, б. је значајно допринела развоју тада нових биолошких дисциплина, биохемије и генетике. У другој половини XX в. истраживања на бактеријама, посебно E. coli, довела су до фундаменталних открића у молекуларној биологији. Од 1950. бактериолошке методе су нашле примену у техникама културе ћелија и ткива биљног и животињског порекла. Велико откриће XX в., базирано на поређењу секвенце 16S рибозомалне РНК, јесте да су бактерије и архебактерије две одвојене еволутивне линије прокариота. Нова филогенетска таксономија је поделила све организме на Земљи у три домена: Bacteria, Archaea и Eukarya. У Србији се б. развија од XIX в. упоредо са војном медицином. Један од најизразитијих представника био је Војислав Суботић (1859–1924). Епидемија тифуса која је 1914–1915. попримила катастрофалне размере, индуковала је формирање прве бактериолошке лабораторије у Ваљеву (1915). Данас се б. изучава на медицинском, биолошком, технолошком, ветеринарском и другим факултетима у Србији. Савремена б. изучава физиологију бактерија (укључујући структуру, раст и метаболизам), организацију бактеријских генома и регулацију експресије бактеријских гена, механизме патогености и резистенције на антибиотике, диверзитет, екологију и еволуцију бактерија. Савремена знања из б. се широко примењују у индустрији, медицини, ветерини и пољопривреди, пречишћавању отпада и заштити животне средине, а у новије време у генетичком инжењерству и биотехнологији.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Симић, Микробиологија I, Бг 1988; M. T. Madigan, J. M. Martinko, Brock Biology of Microorganisms, New Jersey 2006.

Јелена Кнежевић-Вукчевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)