БЕОГРАДСКА БАНКА

БЕОГРАДСКА БАНКА, финансијска институција која је 1961–2002. пословала под разним именима. Доминантна делатност Б. б. било је корпоративно банкарство, чији су комитенти углавном била предузећа с друштвеном и државном својином, а потом и с радничким акционарством. Основни задатак пословања било је остваривање заједничких интереса оснивача банке у обезбеђивању новчаних средстава за нормално обављање, проширивање и усавршавање њихових делатности. Основaна је 1961. као главна кредитирајућа институција привреде, фондова и установа Београда и његових грађана под називом Комунална банка Града Београда (КБГБ). Од 1965. ушла је у састав новонастале Београдске удружене банке (БУБ, скраћено Београдска банка), која се 1970, не мењајући назив (Б. б., скраћено Беобанка) ни седиште, спојила с Привредном банком Србије (ПБС). По средствима и обиму пословања била је четврта банка у Југославији, а спајање с ПБС, развојном банком Србије, оснажило је њену развојну функцију пословања и проширило територијалну покривеност. Сарадња с иностраним банкама и финансијским институцијама омогућила је Б. б. да повећа потенцијал и да успешно прати развојне програме својих комитената: „Генекca", „Југометалa", „Енергопројектa", ПИМ-a, „Планумa", „Хидротехникe", „Кабловa" из Јагодинe, пиротскoг „Првoг мајa" и др. Б. б. се реорганизовала 1973, када су се у њеном саставу формирале 32 основне банке. Била је носилац активности јачања интеграционих веза међу тзв. банкама ћеркама у новоформираној Београдској банкарској групи (1977). Збир биланса 21 банке чланице групе представљао је половину збира биланса свих банака у Србији. Београдску банкарску групу часопис Тhe Banker 1977. рангирао је на 627. место међу 1.000 највећих банака у свету.

Године 1978. 16 основних банака формирало је Удружену београдску банку (УББ), с циљем финансирања спољне трговине и развојних пројеката. У пословању с иностранством контокорентне односе УББ је успоставила с 1.140 банака и финансијских организација, а депозитно-кредитне послове и послове платног промета обављала је са 166 банака широм света, међу којима су и Bank of America, Chase Manhattan Bank, Barclays Bank Manufacturers Hanover Trust Co., Société Générale, Deutshe Bank и др. УББ је на тај начин реализовала дугорочне кредите за велике пројекте, као што су Металуршки комбинат Смедерево, Рударско-топионичарски комбинат Бор, Рударско-металуршко-хемијски комбинат Трепча, Индустрија машина и трактора, Индустрија мотора Раковица, Змај, ЕИ Ниш, ЈАТ, изградња ауто-пута и др.

Са ММФ-ом и Светском банком УББ је сарађивала на пројектима већих инвестиција у инфраструктуру (путна и железничка мрежа), енергетику и пољопривреду (прехрамбена индустрија, пројекти Морава I и Морава II). УББ је била домаћин Годишње скупштине ММФ-а и Светске банке 1979. у Београду. У земљама Азије и Африке УББ је наступала с грађевинским и спољнотрговинским предузећима („Енергопројект", ПИМ, „Рад", „Трудбеник", „Генекс", „Унионинжењеринг") и давала гаранције за велике инвестиционе пројекте. Била је оснивач мешовитих банака и представништава у иностранству (Anglo-Yugoslav Bank Ltd. – Лондон; Banque Franco-Yоugoslave – Париз; Adria Bank AG – Беч; LHB Internationale Handelsbank – Франкфурт; Société Générale – Yugoslav Bank d.d. – Београд и Cyprus Оffshore Banking Unit – Никозиjа). Имала је представништва у Паризу, Пекингу, Лондону, Бечу и Цириху и агенцију у Њујорку. Ове банке су примењивале стандарде западних банака, што је специјализацијом банкара преношено и у праксу Б. б. и других српских банака.

УББ је реорганизована 1989. у јединствену банку, а основне банке – чланице УББ – постале cу (главне) филијале. Деоничари Б. б. д. д. постала су предузећа која су основала основне банке. Највећи деоничари били су: „Генералекcпорт", „Центротекcтил", Индустрија машина „14 октобар", МКС Смедерево, ЈАТ, ТЕ „Никола Тесла", ИМТ, ПКБ, Аеродрoм Београд, „Вискоза" Лозница, „Зорка" Шабац, ЖТП Београд, „Милан Благојевић" Лучани, „Јавор" Ивањица, „Слобода" Чачак, Рафинерија и Петрохемија Панчево и др. Укупан капитал Банке 1990. премашио је суму од 922 милиона америчких долара. Та концентрација средстава требало је да буде одговор на све тежу економску ситуацију у Србији и Југославији, где су неликвидност и немогућност извршавања обавеза према (иностраним и домаћим) повериоцима постајале све израженије. Услед изостанка системске подршке и рестриктивне монетарне политике НБЈ позитивни ефекти ове концентрације и отуда проистекле мултипликације средстава нису били адекватни, па се 1990. филијалама враћа статус банака-правног лица. Тиме Б. б. д. д. постаје банкарски холдинг који су чиниле Банка мајка и 19 банака кћери. Банка матица задржала је функцију пословања с иностранством.

Убрзо по извршеној реорганизацији заводе се санкције ОУН према СРЈ (1992–1996), а и после 1996. САД задржавају тзв. спољни зид санкција, којим се онемогућава приступ финансијским институцијама и иностраном капиталу. Услед блокаде банкарско-финансијског сектора и драстично отежаних услова привређивања пада привредна активност и спољнотрговинска размена, а тиме и обим пословања Банке (процењени губици износе више од 60 милијарди долара). Мере блокаде ригорозно су примењиване према Б. б., њеном руководству и свим банкама у којима је она била већински власник и оснивач. Њена банка на Кипру најбоље се снашла у условима санкција, па је повећала обим пословања. Део тог пословања није био транспарентан, тако да је после октобарских промена 2000. између различитих победничких групација отпочела трка у скидању вела тајни с тог капитала, али не и мање драматична борба за сам капитал. Исход те борбе још није познат.

Капитал и укупан потенцијал Банке вишеструко су умањени хиперинфлацијом, али увођењем новог динара и реформом финансијског система 1994. Б. б. се враћа у врх банака СРЈ, уз снажан раст кредитних активности и платног промета с иностранством. Б. б. учествује у програмима приватизације Кока-коле, Пепси-коле и Телекома. Успон банке прекинут је НАТО агресијом на СРЈ 1999. Разорено је 36 великих фабрика-комитената Банке, уништен је велики број инфраструктурних објеката, прекинуте су трговинске везе с инопартнерима (укупна директна штета процења је на 60 милијарди долара). Одлуком НБЈ у току ратних дејстава од чланица Београдске банкарске групе формирана је јединствена банка с називом Београдска банка а. д., као ратна банка.

С променом режима власти у Србији 2000. мења се и однос НБЈ према Б. б. и другим изабраним банкама: Инвестбанци, Беобанци и Југобанци. Контролом квалитета пословања Б. б. коју је НБЈ спровела маја 2001. утврђено је да „Банка није ускладила пет релеватних показатеља пословања с вредностима утврђеним чл. 26 и 27 Закона о банкама". На основу тога НБЈ је предложила, а Савезна агенција за осигурање депозита и санацију банака донела одлуку 5. VII 2001. о санацији Б. б. и још три наведене банке. Одлука је донета иако Агенција није обезбедила неопходна средства и друге законом утврђене претпоставке за успешну санацију. С улогом у противредности од 100.000 DЕM, Агенција је поништила акције и развластила акционаре Б. б. и преузела управљање Банком. Стварни поступак санације банке није ни отпочео, а већ је почетком 2002. донета одлука о стечају. Ове одлуке су донете иако је Банка имала позитиван биланс и позитивне новчане токове и Народној банци доставила програм консолидације који се заснивао на истом решењу (претварање потраживања у капитал) које је 2003. НБЈ применила према другим банкама, чиме је прекршено више законских одредби.

Банком су руководили следећи директори: Света Поповић, Павле Павловић, Бранко Мирковић, Бранко Чолановић, Сретен Цвијовић, Боривоје Јелић, Љубиша Лукић, Слободан Милошевић, Миодраг Радосављевић, Бранко Миљевић, Љубиша Игић и Борка Вучић.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динкић, Економија деструкције: велика пљачка народа, Бг 1996; Б. Вучић, Банкарство: избор или судбина, Бг 2002; Д. Влаховић, Демократска пљачка Србије: Економија декструкције – примена у пракси, Бг 2005.

Миле Лаврнић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)