БРЛИЋ, Андрија Торкват

БРЛИЋ, Андрија Торкват, правник, политичар (Славонски Брод, 15. V 1826 – Славонски Брод, 21. V 1868). Син је Игњата Брлића. Студирао богословију у Бечу (1843–1846), али ју је напустио и у истом граду завршио право (1857), стекавши и докторат правних наука. У време револуције, од децембра 1848. до марта 1849, боравио је у Паризу као емисар бана Јелачића, где се повезао с пољском емиграцијом и Хотелом Ламбер. Фебруара 1849. понудио је своје услуге Илији Гарашанину и Влади Србије. Био је спреман да из Француске обавештава српског државника о међународним односима и да у конкретним случајевима, по жељи српске владе, заступа њене интересе у појединим листовима као што су Revue des Deux Mondes и Journal des Débats. Уз новчану помоћ коју би добијао из Србије, обећавао је извештаје о намерама француске владе, аустријском ратовању у Италији и о мисији пољског генерала Дембинског у Угарској. Када је у сарадњи са Л. Кошутом септембра 1852. написао проглас Браћи Хрватима и Славонцима, који је у потпуности био прожет противаустријским духом и неприкривеном мржњом против династије Хабзбурга, Б. га је послао Гарашанину. Тим прогласом се на најбољи начин препоручио Гарашанину као сарадник у националнополитичкој и ослободилачкој акцији Србије на подручју Хрватске, нарочито Војне крајине, али и Босне. На Сабору Хрватске 1861. био је народни заступник. За разлику од челника Народне странке и Странке права, бискупа Штросмајера, Ф. Рачког, А. Старчевића, Е. Кватерника и њихових следбеника, био је против политике која је само Хрвате проглашавала и признавала „политичким" народом. Против те политике, која је настала на темељу хрватског државног права, био је из разлога што је знао да ће она створити непремостиве раздоре између Срба и Хрвата. Током 60-их година био је тајни сарадник српске владе и активни учесник у њеним националноослободилачким плановима. Везе са Владом Србије одржавао је посредством пуковника А. Орешковића, с којим је, под псеудонимом Андро Андрић, био у шифрованој преписци. Аустријска влада била је обавештена о његовим везама са Србијом и држала га је под будном присмотром. Попут оца, бавио се језичким проблемима, сакупљао и објављивао народне песме, писао чланке историјског садржаја и објављивао изворе за српску историју.

ДЕЛА: Grammatik der illyrischen Sprache: wie solche im Munde und Schrift der Serben und Kroaten gebräuchlich ist, Wien 1854; Quellen für serbische Geschichte. Aus türkischen Urkunden, Wien 1857.

ИЗВОРИ: И. Брлић Мажуранић, Уломци Дневника Андрије Торквата Брлића, Први уломак. – Други уломак: А. Т. Брлић као Банов емисар у Паризу. – Дневник од 1. просинца 1848. до 5. свибња 1849, Зг 1935; В. Ј. Вучковић, Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859–1874, Бг 1965.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, Знаменити Срби о Хрватима, Бг 1999; Бискуп Штросмајер. Хрват, великохрват или Југословен, Јаг. 2006; Геноцидом до велике Хрватске, Јаг. 2007; П. Журек, Пољска и Пољаци у животу Јосипа Јурја Штросмајера, Славонски Брод 2008.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)