БИГОРСКИ МАНАСТИР

БИГОРСКИ МАНАСТИР, с храмом Св. Јована Крститеља, смештен је на левој обали Радике, код села Ростуше североисточно од Дебра. Налази се на простору српског племена Мијака, поред испосничке пећине с црквицом. Традиција га везује за X‒XI в. и зетског краља Јована Владимира. Ипак, његово оснивање треба довести у везу са деловањем исихаста, који су овде основали многе ћелије. У XVI в. у њему су се преписивале књиге, али је крајем истог века опустео. Јеромонах Иларион га је обновио 1743, купивши њиве и винограде и подигавши неколико ћелија. Мали храм срушен је 1795, а 1800. саграђен је већи, захваљујући помоћи дебарских занатлија. Храм има основу слободног крста у унутрашњости, с великом куполом изнад брода и малом куполом над западним травејем. Живописали су га елбасански и корчански сликари. Иконостас су 1835. резбарили Рекалије, Мијаци из оближњег Галичника, а осликали зографи Михаило и његов син Данило из Епира. Иконе иконостаса и целивајуће иконе високим уметничким квалитетом спадају у најбоље иконе XIX в. на Балкану. Храму је једно звоно даривао кнез Милош, а два звона кнез Александар Карађорђевић. Бугарски егзархисти избрисали су 1906. сигнатуре српских владара и над главом кнеза Лазара урезали „Борис болгарски", а над Дечанским „Шишман болгарски". Манастирски комплекс конзервисан је као значајан споменик српске културе.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Марјановић, Манастир Светог Јована Бигорског, Бг 1924; В. Р. Петковић, Стари српски споменици у Јужној Србији, Бг 1924.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)