БАЈИЋ, Станислав

БАЈИЋ, Станислав, позоришни критичар и драматичар, универзитетски професор (Нови Сад, 16. VIII 1915 – Београд, 6. VIII 1989). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1937. У немачком заробљеништву за време II светског рата радио као редитељ и управник Српског логорског позоришта. После ослобођења био је управник издавачког предузећа „Будућност" у Новом Саду (1945–1946), управник Српског народног позоришта (1946–1947) и помоћник управника Народног позоришта у Београду (1947–1949). На Академији за позоришну уметност предавао Историју светске драме и позоришта (1949–1978). Објављивао приче, песме, чланке и есеје у часописима и листовима: Летопис Матице српске (1936, 1937), Наш живот (1937, 1938), Војвођански зборник (1938, 1939). У приватном издању објавио роман Дени је заспао на путу за Пекинг (Н. Сад 1937), који је био забрањен и заплењен. Аутор је многобројних критика и чланака (Глас омладине, Борба, Политика, Позориште, Књижевне новине, Културни живот, Наша сцена, Музејски весник, Позоришни живот, Театар, Сцена и др.). Добитник је Спомен-повеље поводом стогодишњице СНП-а (1961), Спомен-плакете града Београда (1974), Велике плакете са повељом Универзитета уметности у Београду (1976), Златне значке Културно-просветне заједнице Србије (1976) и одликован Орденом рада са црвеном заставом (1979).

ДЕЛА: драма Црв, Бг 1951; радио-драме: Осмех Марије Лујзе, Жаклина Дибоа чека инспектора, 1949; сценарио: Госпођа министарка, по Нушићевој истоименој комедији; драмски текстови у рукопису: Дон Жуан, Марко и Шекспир, Паоло и Франческа, Лорета, Хотел, Трансфузија душа, Председник.

ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, Послератна српска књижевност 1945–1970, Бг 1972; В. Поповић, „Станислав Бајић", АПВ, 1988/89, 1990; О. Милићевић и др., „Вече сећања на професора С. Бајића", Театрон, 1991, 75/76/77; О. Милићевић, „Реч је о танкоћутности", Театрон, 1991, 75/76/77.

Зоран Т. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)