БЕНЕДИКТИНЦИ

БЕНЕДИКТИНЦИ (Ordo Sancti Benedicti), монашки ред који је у VI в. у Италији основао Бенедикт из Нурсије, на основама искустава источног монаштва Египта, Сирије и Палестине, као и учења св. Василија Великог. Основно начело Бенедиктовог правила било је поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Б. су посебно заслужни за ширење хришћанске културе на подлози латинског дела античког наслеђа. У додир с балканским провинцијама долазе посебно преко романског дела јадранске обале, одакле су ширили свој утицај у земљама залеђа. Везе са српским кнежевинама у почетку су одржавали огранци конгрегације из јужне Италије (Пулсано), који су имали своје манастире на Мљету и Локруму. Најважнији извор за познавање њихове делатности у словенским земљама је Љетопис попа Дукљанина. Имали су своје манастире: св. Петра у Пољу у Требињу, св. Срђа и Вакха у Дукљи, св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна, при двору дукљанских владара, а вероватно је њиховој конгрегацији припадала и црква Богородице у Крајини, где је сахрањен дукљански владар, св. Јован Владимир. Одржавали су везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група испрва названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктинском манастиру св. Марије на Мљету. После четвртог крсташког рата односи између српског двора и б. су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру. Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећене св. Николи и св. Срђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју. Осим на овим подручјима, б. су били присутни и у граничним областима према Угарској (манастир Ке, касније назван Баноштор).

ЛИТЕРАТУРА: И. Остојић, Бенедиктинци у Хрватској, I–III, Сплит 1963–1965; А. Радовић, „Бенедиктанска и светосавска традиција у Приморју", у: Црква Светог Луке кроз вијекове, Котор 1997.

Смиља Марјановић-Душанић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)