БРАНОВАЧКИ, Стеван

БРАНОВАЧКИ, Стеван, правник, политичар (Сента, 1. VII 1804 – Нови Сад, 20. II 1880). Студије филозофије завршио у Сегедину, а правне науке 1826. у Пожуну. Радио као практикант у Бачко-потиском дистрикту у Бечеју и у Краљевској табли у Пешти. Након што је 1828. положио адвокатски испит, почео је да се бави адвокатуром у свом родном граду. Ту је радио и као почасни потфишкал Потиског дистрикта, старатељ Сирочадског стола, заменик сенатора у Магистрату Потиског дистрикта и срески начелник. Када је почела револуција 1848, налазио се у бањи Фиред одакле је поднео оставке на дотадашње функције. Преселио се у Бају, а 1849. у Земун. Српска народна управа именовала га је за среског начелника у Паланци, одакле је поново отишао у Земун и Београд. Године 1850. именован је за комесара Бачко-потиског дистрикта. Када је дистрикт укинут, Б. је постао судија Привременог земаљског суда за Војводство, у Новом Саду, затим судија Окружног суда у Новом Саду и 1859. његов потпредседник, са титулом земаљског судије. Државну службу напустио је 1861.

У политици је подржавао рад Светозара Милетића, Српске народне слободоумне странке и Уједињене омладине српске. У периоду 1861–1868. у три наврата биран је за посланика Угарског сабора, где је заступао српске интересе при увођењу закона о народностима и о аутономији Митрополије српске. У раздобљу 1868–1872. биран је за градоначелника, председника Српске црквене општине у Новом Саду, патрона Гимназије и за председника Прве трговачке и обртничке банке. Као градоначелник Новог Сада није спречио манифестације поводом Милетићевог изласка из затвора 1871. и организовао је сакупљање прилога за Бокељски устанак. Учествовао је на Преображенском сабору 1872, за председника Сабора који бира патријарха изабран је 1875, а 1879. за сталног потпредседника Српског сабора. Посебан траг оставио је у историји културе. Као председник Позоришног одбора Српске читаонице у Новом Саду, учествовао је у оснивању Српског народног позоришта 1861.

Ивана Б. Спасовић

Није био присталица Милетићевих изразитих антиклерикалних ставова, те је тражио компромис између народњака и високе црквене хијерархије. Његова делатност у Матици српској пример је народног послања, већ од 1861. када је постао члан, а посебно када је 1864. она пресељена у Нови Сад и када је ушао у прву управу. По повлачењу Јована Хаџића из Матице 1865, узрокованом неслагањем с Милетићем, дошао је на место потпредседника. Председник је постао 1867. по смрти Платона Атанацковића, али је на тој високој дужности остао само годину дана. Мандат је уступио Јовану Суботићу, а после Суботићевог повлачења 1872. поново је изабран за председника и ту угледну дужност обављао је до смрти. Није много писао, али је иза њега, због саборских беседа, остао глас српског Катона.

Симо Ц. Ћирковић

ЛИТЕРАТУРА: [С. Милетић], „Стеван Брановачки", Застава, 1880, 21; „Над гробом Брановачког", Застава, 1880, 22; В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II, Н. Сад 1992.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)