БЕОГРАДСКА МИТРОПОЛИЈА и АРХИЕПИСКОПИЈА

БЕОГРАДСКА МИТРОПОЛИЈА и АРХИЕПИСКОПИЈА, ранг и име Српске цркве у Кнежевини и Краљевини Србији у XIX в. све до 1920. када је васпостављена патријаршија. Односи између цркве и државе за то време прошли су кроз две фазе. У првој, црква је углавном третирана као установа јавног права под суверенитетом државе која је доносила законе поштујући независност унутрашњег рада цркве. У другој фази држава је покушала да потчини цркву. Почетни односи државе и цркве регулисани су одлуком Скупштине устаничких старешина крајем јануара 1811. да се кнезови не мешају у духовне, а свештеници и монаси у „мирске и војене послове". Кнез Милош је уредбама регулисао понашање верника на литијама, богослужењу, празновање недеље и празника. Од 1835. уредбе су замењене законима. Односи са Цариградском патријаршијом почивали су на канонима. Од укидања Пећке патријаршије 1766. у Србији су резидирали само Грци који су подједнако добро сарађивали са Аустријанцима и Турцима, али увек на штету Срба. Карађорђе је планирао да на катедру Б. м. дође Србин, али није стигао да о томе преговара са цариградским патријархом. После бекства мирополита Леонтија 1809. у Русију, покушао је да се уз помоћ Руса у Букурешту хиротонише Милентије (Стефановић), архимандрит из Раче, али им он није био по вољи. После смрти Дионисија II (1815) кнез Милош је предложио Милентија (Никшића), али је Цариградска патријаршија поставила Грка Агатангела. Милентије је посвећен за ужичко-шабачког епископа, као први Србин после укидања Пећке патријаршије 1766, што је био известан прелаз од зависности и потчињености ка аутономији и аутокефалији. Грамзивост фанариота Милош је ограничио 1816. Уредбом за свештенство, којом су прецизирани приходи епископа и свештеника. Скупштина је 1822. забранила епископима да скупљају приходе по народу наложивши нахијским кнезовима да их скупљају заједно уз државни порез. Конзисторија, у коју су поред митрополита ушли по један архимандрит и кнез, није била по вољи епископа па је 1825. укинута, а брачни и црквено-судски послови пренети су на Кнежеву канцеларију. Све изведене реформе биле су корак ка аутономији цркве у Србији.

Хатишерифом 1830. Србија је постала самоуправна кнежевина, Срби су добили право да бирају своје епископе, а патријарх да их потврђује. Када је Цариград опозвао оба фанариотска епископа Антима београдског и Герасима ужичког, изабран је и посвећен архимандрит Мелентије (Павловић). Године 1832. Цариградска патријаршија признала је аутономију цркве у Србији, чији је првојерарх добио чин архиепископа и титулу „митрополит целе Србије". Кнез и народ бирали су митрополита и епископе, који су дозволом патријарха посвећивани у Србији. За сваког новог митрополита Србија је патријарху давала 300 дуката дара, а за сваку епархију плаћала 3.000 гроша годишње. Имовина умрлих митрополита и епископа припадала је држави, а не патријарху. Српски епископи помињу београдског митрополита, а он помиње патријарха као свог духовног старешину од којег и даље добија свето миро. На Берлинском конгресу 1878. Србија је постала независна кнежевина, а цариградски патријарх и његов синод прогласили су 1879. Београдску митрополију, односно цркву у Србији, за независну, аутономну и аутокефалну. Тиме је Српска црква добила све што једној помесној цркви припада и постала равноправан члан Једне свете саборне и апостолске цркве.

Повећање броја епархија текло је историјским ходом. Прво је основана Ужичко-шабачка епархија чији је архијереј, као и београдски, носио титулу архиепископа и митрополита по обичају цариградске патријаршије. По стицању аутономије подељена је Ужичко-шабачка епархија на Шабачку и Ужичку са седиштем у Чачку. Када je 1833. Србији припојенo шест округа, образована је Тимочка епархија. Ослобођењем Ниша у јурисдикцију Б. м. ушла је Нишка епархија. После балканских ратова Србија је добила проширење, а Б. м. три епархије: Призренску, Скопску и Велешко-дебарску. Велешко-дебарска је укинута 1920, а обновљене су Охридска, Битољска, Штипска и Браничевска. Ових 11 епархија дочекало је васпостављање српске патријаршије. У свакој епархији постојала је уз епископа судска и управна власт, а краљ је постављао чланове епархијског суда на предлог епископа и министра вера. Свештенство се школовало у Београду и Призрену, а за више школовање кандидати су упућивани у Русију.

Основе организовања Б. м. поставио је 1836. први закон за цркву Начертаније о духовним властима књажества србског. Законом из 1847. Б. м. је уређена у духу канона и разграничена световна од духовне власти. Актом Устројство духовних власти митрополит Петар је копирао уређење Карловачке митрополије. Епархије су подељене на протопрезвитеријате, намесништва и парохије, установљене су матичне књиге венчаних, крштених и умрлих, успостављен ред у богослужењу и штампане богослужбене књиге. Одређена је плата митрополита и епископа, уређен архијерејски сабор, духовни судови по епархијама и Велики духовни суд. Обнављају се цркве и манастири и подижу нове цркве у парохијама. За време митрополита Михаила донет је 1862. Закон о устројству црквених власти и црквено-судском поступку. Допуном 1882. избор епископа вршио је Архијерејски сабор у који је влада именовала по два архимандрита и једног протојереја из сваке епархије. Избор митрополита поверен је посебном Изборном сабору у који су ушли свештеници и световњаци именовани од владе. Таквим неканонским одлукама црква је подређена држави, а министар просвете добио је власт коју има патријарх према потчињеним епископима. Закон о црквеним властима из 1890. одузео је влади право да попуњава Архијерејски и Изборни сабор, који је остао независтан од владе, али и од епископа којима је одузето право да буду председници црквених судова.

Било је у Б. м. и потреса. Кнез Милош је, по повратку из прогонства (1859), наложио да се митрополит Петар уклони из Србије. Наследио га је митрополит Михаило (Јовановић), до тада шабачки епископ. Нов сукоб са владом избио је 1881. због Закона о таксама, који је одредио да се за рукоположења, постављења и монашки постриг плаћа државна такса. Кнез Милан је извршио канонски удар сменивши митрополита. Ускоро су сви архијереји поднели оставке у знак протеста што су у Архијерејском сабору неархијереји добили већину, као и због великих санкција за свештена лица која се не покоравају државним законима. Влада је изабрала новог митрополита Теодосија (Мраовића), који је посвећен у Сремским Карловцима, тј. изван граница Србије, и којег су цариградски и остали православни патријарси једва признали за канонског поглавара.

У I светском рату Б. м. је доста страдала. Скопског митрополита Викентија (Крџи-ћа) и ђакона Цветка убили су Бугари у Качаничкој клисури и спалили их. У Бугарску су интернирани нишки Доситеј (Васић), шабачки Сергије (Гавриловић) и пензионисани призренски Нићифор (Перић), који је у Бугарској умро. Бугари су побили све свештенике (150) у својој окупационој зони. Пећки епископ Гаврило (Дожић) затворен је у мађарском логору Нежидер. Са српском војском повукли су се митрополит Димитрије (Павловић) и епископ велешки Варнава (Росић). Смрћу епископа упражњена је жичка епархија, а после рата Сергије шабачки отишао је у пензију. За време I светског рата у Србији није било ни једног епископа – сав духовни рад пао је на свештенике и монахе. На митрополитском трону после фанариота Леонтија, Дионисија, Агатангела, Кирила и Антима дошли су српски митрополити: Милентије, Петар, Михаило, Теодосије, Михаило други пут, Инокентије и Дими-трије који је постао први српски патријарх.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, Васељенска патријаршија и српско црквено питање, Бг 1897; П. Швабић, „К питању о автономији српске цркве", ГПЦКС, 1903, 5–6; Р. Веселиновић, „Односи између цркве и државе у XIX веку", Гласник СПЦ, 1964, 9; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске цркве, Минхен 1966.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)