БАПТИСТИЧКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА

БАПТИСТИЧКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА (грч. baptivzein: уронити, крстити), верска заједница у крилу протестантизма коју карактерише крштавање одраслих. Настала ублажавањем радикалних ставова анабаптиста, који су поново крштавали оне који су крштени у детињству. Организовао их је 1536. римокатолички свештеник Симонс Мено у Холандији, па су по њему прозвани Менонити. Одмах су се поделили на две струје. Партикуларни баптисти усвајају учење Жана Калвина да је Бог спасење наменио само појединцима по свом избору, независно од њиховог живота и вере. Генерални баптисти усвојили су гледиште Јакоба Хермана Арминија да је спасење „генерално", тј. опште, јер га је Бог наменио свим људима. Ујединили су се 1891, а 1905. у Лондону одржали први баптистички конгрес. У XVI и XVII в. исељавају се у Америку, али се у XIX в. враћају и шире по Европи, углавном међу Мађарима, иако су први проповедници били Немци. Као верска заједница у Угарској признати су 1895, а такав статус добили су и у Краљевини СХС. Немаца баптиста било је у Дарувару и Новом Саду. У Београд стижу 1892. После II светског рата у ФНРЈ било их је 2.748, а 1959. 3.893, са 35 богомоља и 25 проповедника. У Војводини су 1998. у 20 општина имали 46 богомоља. По распаду СФРЈ организовани су по новоствореним државама. На територији Србије постоји Савез б. за Војводину и Београд са 52 баптистичке општине, углавном Словака и Румуна; Савез еванђелских хришћана баптиста са седиштем у Врњачкој бањи са 20 месних богомоља из јужних делова Србије. Постоји и Независна баптистичка црква у Падеју, коју чине углавном Мађари који су се 1969. осамосталили. У Новом Саду баптисти имају своју богословску школу, а с евангелицима у Загребу Богословски факултет „Матија Влачић Илирик".

ЛИТЕРАТУРА: Л. Милин, Научно оправдање религије, књ. 6, Црква и секте, Краљ. 1986; Т. Бранковић, Протестантске заједнице у Југославији 1945–1991, Бг 2006.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)