БУЊЕВЦИ

БУЊЕВЦИ, јужнословенска етничка група, католичке вере, штокавско-икавског наречја српскохрватског језика. У Србији их има нешто више од 20.000. Највећи број живи у северном делу Бачке, углавном у Суботици, Сомбору и околним насељима. О пореклу, припадности и етимологији имена има много теорија, али ниједна дефинитивна. Као стара постојбина најчешће се сматра подручје реке Буне у Херцеговини, али и јужни Јадран, све до грчко-албанске границе. У Бачкој се први пут помињу 1622. Од 70-их година XIX в. почиње национални препород Б. као одговор на мађаризацију. Значајну улогу одиграли су у припајању Војводине Србији 1918. Имају богату народну традицију и фолклор, које и данас негују.

Младена Прелић

Историја. Б. су становници делова Лике, Далматинске Загоре, Херцеговине и Босне, одакле се један део њих преселио у северну Бачку, у највећем броју током друге половине XVII в. Познатији су као бачки Б. и признати као национална мањина само у Србији, иако живе у околним земљама (Хрватска, Босна и Херцеговина и Мађарска, где се изјашњавају као Хрвати као и један део бачких Б.). Својим насељавањем створили су бајски троугао Суботица–Сомбор–Баја, а највише их има у Суботици, као и у Чонградској и Пештанској жупанији данашње Мађарске. Разлог за селидбу била је неуспела буна против личког санџак-бега, али и неплодна, шкрта земља и тешки услови живота. Новонастањена бачка равница, иако веома плодна, није сасвим умањила њихове недаће. И даље су ратовали с Турцима, а после Сенћанске битке (1697) велики део Бачке је претворен у Аустријску војну границу, коју су Б. чували деценијама. Учествовали су у Ракоцијевом устанку (1703–1709), на страни Аустрије, али су их без обзира на то харали и убијали и аустријски и мађарски војници. Неповољно се на Б. одразило и укидање Војне крајине, јер су мађарски феудалци хтели да их претворе у кметове, против чега су се жестоко борили заједно са Србима.

Након коначног протеривања Турака почео је и просперитет Б. Томе је допринела и плодна земља коју су вредно обрађивали. Било је много оних који су је добили због заслуга у ратовању с Турцима, а многе породице стекле су и племићке титуле. За напредовање Б. важна је и чињеница да су два града у којима су већином живели постали краљевски градови – Сомбор (1749) и Суботица (1779), што је довело до брзог развоја трговине и напретка. Током XVIII в. Б. и Срби били су најбројније становништво у Бачкој жупанији и сегединској војној управи. Ово економско јачање код Б. није пратио и кулурни развој, нити је то довело до развоја грађанске класе и интелигенције, који би били носиоци националне просвећености. Аустријска власт је под крај XVIII в. и с почетка XIX почела са систематским колонизовањем немачког и мађарског живља. Врло брзо је почела јака мађаризација Б., јер би племићи и школовани људи лако променили језик и културу. Сељаштво је, међутим, сачувало језик и обичаје јер су живели од свог рада и нису били подложни притисцима.

И поред тога, култура се ипак развијала. Прва буњевачка књига Размишљања прибогомне од љубави божје, коју је написао Михајло Раднић Бачванин, штампана је 1683. у Риму. Ловро Брачуљевић је у својој књизи Узао серафимске горуће љубави (Будим 1730), чак 100 година пре Вука Стефановића Караџића, написао „пиши онако како говориш". У процесу мађаризације Б. велику улогу је играла и Католичка црква, која је уз помоћ државних власти плански упућивала мађарске свештенике у буњевачке средине. Мађаризација је била још успешнија и због разједињености Срба и Б. Под утицајем Католичке цркве и антинационалног свештенства суботичка градска управа донела је одлуку да се припадници православне вере искључе из градског већа те да им се забрани досељавање у Суботицу. Ове одлуке резултовале су исељавањем Срба, на чије место су се досељавали Мађари, а Б. су остали усамљени. Након Аустроугарске нагодбе (1867) народни буњевачки језик био је потискиван, у градским срединама укинут, док је у сеоским тај процес трајао до 1897, од када је у школама коришћен искључиво мађарски. Због употребе матерњег језика Б. су у Калочи били кажњавани са 25 форинти или исто толико батина. Забрањиван је рад буњевачких националних друштава. Први организован отпор мађаризацији и рад за националну одбрану Б. пружио је Иван Антуновић 1870. када је покренуо Буњевачке и шокачке новине. Сам је писао чланке и уређивао лист, а убрзо је почео и с издавањем подлистка Буњевачка и шокачка вила, која је почела самостално да излази 1873. Радом и залагањем, уз свесрдну помоћ Амброзија Бозе Шарчевића, успео је да свој културно-просветитељски покрет развије и у национално-политички. Ишколовао је 200 сиромашне буњевачке деце, од којих су многи касније били његови сарадници и настављачи његових залагања. Антуновић је будућност Б. видео у уједињењу свих Јужних Словена, али у једној цркви – Католичкој. Његова књига Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном, грађанском и господарском (Беч 1882) и данас је једна од најпознатијих књига о Б. која заговара јединство јужнословенских народа, под окриљем Католичке цркве, као најбољем миљеу у којем би Б. могли доживети просперитет. Мијо Мандић, један од најдаровитијих Антуновићевих ученика, уз велике напоре и у великој беспарици покренуо је и уређивао Невен (1884–1940), с почетка у Каћмару (Мађарска), а касније у Суботици. Поп Пајо Кујунџић, такође Антуновићев следбеник, уређивао је од 1884. до I светског рата календар Суботичка Даница. Покренуо је 1913. Удружење за буњевачку школу, али ову идеју није одобрила власт. Калор Милодановић, један од првих сарадника Буњевачких и шокачких новина, сам је издавао и уређивао Субатички гласник (1873–1876). Буњевачки народни покрет појачан је оснивањем Кола младежи (1896) и Пучке касине (1878), која је као буњевачка друштвено-културна организација сваке године, почевши од 1879, организовала народну свечаност „Прело". Буњевачка странка основана је 1906.

Најјаче упориште за националну самосталност Б. је њихово учествовање у присаједињењу Краљевини СХС на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. XI 1918. На њој je учествовало 747 одборника, од тога 84 Б., који су бирани по систему један одборник на 1.000 становника. Поред Јаше Томића, присутнима се обратио и поп Блашко Рајић, велики буњевачки родољуб, уредник листа Наше новине (1907) и први сакупљач народне поезије Народно благо (Суб. 1912). Био је учесник и на Мировној конференцији у Паризу када је склопљен Тријанонски уговор, где је његовим залагањем Суботица остала у склопу Војводине. То није успело и за Бају, која је тада припала Мађарској у којој је, како се сматра, остало око 100.000 Б. Иако су уједињење Б. одушевљено прихватили, великог напретка у њиховим настојањима није било. Још веће разочарење дошло је пред крај II светског рата, када је одлуком Главног народноослободилачког одбора Војводине 14. V 1945. изречено наређење Б. и Шокцима да се они у сваком погледу и у свим документима морају третирати као Хрвати. Тако почиње пет деценија у којима Б. живе и умиру под туђим идентитетом. Њихови обичаји и матерњи језик поново се затиру, а опет их је сачувало сељаштво, као економски и културно најсамосталнији слој.

Рушењем комунистичког режима и поновним буђењем нација 1991. Б. су признати као национална мањина у Србији. Добили су Речник бачких Буњеваца (Марко Пеић, Грго Бачлија, редактор Драгољуб Петровић, Н. Сад – Суб. 1990), Буњевачка матица је реоснована 1995, оформљен је Национални савет Б. (2003), Буњевачки информативни центар (2005), који је исте године наставио традицију излажења листа Буњевачке новине, дечји лист Тандрчак почиње 2008. с излажењем. Б. имају радио и ТВ емисију, те интернет сајт на матерњем говору, десет институција, усвојен грб, заставу, химну, а после једног века (2007) у ниже разреде основних школа уведен је изборни предмет Буњевачки говор са елементима националне културе. Од 2011. овај изборни предмет учи се и у вишим разредима основне школе.

Сузана Кујунџић Остојић

Говор. Бачки Б. потичу с простора млађег икавског дијалекта штокавског наречја, и то његове најисточније зоне, а према главнини њихових говорних обележја може се претпоставити да им првобитна постојбина није могла бити далеко од долине Неретве.

Акценатски систем је новоштокавски, а дистрибуциона правила карактеришу се следећим појединостима: „силазне" прозодеме могу се срести само на једносложним речима (гр(д, зло, плуг, коњ према грâд, млâд, кнез, син) и на почетним слоговима вишесложница (слама, кравама, дителина према грâда, рâдимо, нâдничари, али у сложеницама и: једновримено, Југослâвија), a „узлазне" на сваком слогу вишесложница осим на крајњем (нòга, нòгама, рукама – рука, глава, главама, написат; ти се акценти могу појавити и у једносложницама типа пèћ, стèћ – прић / прић, трéст / трêст – насталим скраћивањем инфинитива). Кратка неакцентована прозодема [ ˘ ] може се наћи и испред акцента и иза њега док се [ ˉ ] може срести иза свих акцената сем иза [ ˆ ] (ликови типа чâрдāш, гêпēз, јôсāг представљају доследан мађарски фонетизам). Редовно се чувају неакцентоване дужине у средини речи (пригледāм, нàвикнēш, дoтрчāла), а поред редовног нàвикō је, угледō га, у енклитичким позицијама среће се и секундарна дужина: дoстā нам је, трибалō је, опáралō се, рàсиклā је, поквáрилā се, нàгледалā сам се. Изразита је карактеристика буњевачког говора старо померање акцента на проклитику: у нōс, од бōла, мед свитом, у очи, у колу, над собōм.

Вокалски систем своди се у основи на прилике које су познате у „просечним" српским бачким говорима, при чему се међу вокалима средњег реда срећемо са потпуним развојним паралелизмом: [ĕ ŏ] изговарају се отвореније (е^а о^а) док се [ē ō] остварују затвореније или чак са јасно назначеном дифтонгацијом. Буњевачки говори су „радикално икавски" и само у покојем типу примера могу се срести друкчији рефлекси: корен, обадве, цеста; донет, однет; лебац, леба. Вокалске групе -ао, -ео, -уо своде се на -о (дошо, пиво, посо; узо, почо; дебо, весо; погино, почино или погинио, починио), али ако је први вокал под ацентом, група ће остати сачувана (дао, вео, чуо).

Консонантски систем такође се карактерише претежним особеностима бачких српских говора, уз тек покоју изразитију специфичност, а међу њима могле би се издвојити следеће: из гласовног система уклоњено је [х], али се чува у тзв. цивилизационом лексичком слоју (хемија, хералдика, стих, стихови, Хаг, Хаднађ), гласови [ш ж ч] осцилирају од врло тврде до меке артикулације; глас [л] остварује се веларније пред непалаталним самогласницима [л˜], а палаталније пред палаталнима [л']; гласови [ћ ђ] карактеришу се знатно редукованом фрикацијом и тиме се донекле приближавају артикулацији [т' д'], а ми их означавамо као [ћ' ђ']: цвић'е, ждрибећ'ак, иђ'ем, говеђ'ина.

У систему облика помињемо само неке изразитије појединости; а) код именица у дат./инстр./лок. мн. обични су нови облици (плуговима, селима, свињама), али се срећу и старији (у зуби, по вашари, у чардакови, на леђ'и / на леђ'има, на врати / на вратима), при чему су у таквим случајевима обични и архаични облици заменичко-придевске деклинације: на своји леђи, по стари књигама; непознато је у новина, по пијаца, на мердевина – који су широко распрострањени у српским говорима у Бачкој; специфична је буњевачка црта наставак -ама у истим облицима м. и ср. рода: чобанама, радникама, у сандуцама / у сандукама, у другима селама, с отима винама; обични су множински облици типа радники, сиромаки, војники, али ређе ајдуци, јендеци, ораси, а њихово укрштање налазимо и у другим облицима (ген. мн. Словаца, коњаница; акуз. мн., момце, за сељаце, али и радника, сељака, раднике, сељаке и сл.); тако је и у облику дат. јд. ж. рода (руки, дивојки, књиги, ноги, ваљушки) и у придевима изведеним од неких таквих именица (дивојкино, мајкино), а редовно је учитељицин, Марицино, краљицино; доследни су облици инстр. јд. палаталних основа м. и ср. рода (крајом, краљом, пањом, коњом, трњом), као и плуралско проширење -ов- (мишови, пањови, крајови); то се проширење понекад шири и на именице типа ђакови, знакови, цврчкови; обични су у ген. мн. наставци -иви и -ија: ћериви, очиви, прсиви, гостиви, костиви, ногиви, рукиви (око Суботице), према очија, ћерија, гостија, ушија, ногија, рукија, плећија (у појасу Биково–Сомбор–Каћмар); код глагола вреди поменути тек покоју изразитију особину: инфинитив је на -т / -ћ (трест, радит, ић, посић); глаголи 6. врсте у 3. л. мн. презента обично имају пиваје, лупаје, дотираваје, али у околини Сомбора само почимају, мињају; глаголи 7–8. врсте имају паралелно ликове подиле, држе и раду, обису, држу; место инфинитивног форманта -ну- код глагола 3. врсте обично је -ни- (погинит, погинила, скренит); глаголи на веларни сугласник имају ликове и са палаталним алтернантом у 3. л. мн. (пеку, довуку, стригу, према много обичнијем: обучу, тучу, отсичу, можу, поможу, а слично је и у облицима императива: вучи, печи, обучи, сичи, стрижи, врши).

Драгољуб Петровић

Народна књижевност. Прва сведочанства о прикупљању буњевачких народних умотворина објављена су 1869. и 1870. у годишњаку Буњевачки и шокачки календар (ур. А. Шарчевић). Након тога штампано је у Буњевачко-шокачкој вили тридесетак краљичких песама (1873–1876), а у сваком годишту Суботичке Данице (1884–1946) објављиване су народне песме и приповетке. Значајан допринос у прикупљању народног блага дао је и часопис Књижевни север (1925–1935, ур. М. В. Кнежевић). Најстаријом песничком врстом у буњевачкој народној књижевности сматрају се грокталице или гроктуше. Певане су „гроктењем", односно грленим гласом с дрхтавим отезањем на почетку и на крају песме. Нема их много, једва нешто преко стотину примера. Првобитно су их певали мушкарци уз гусле, да би касније, у другој половини XIX в., њиховим преношењем почеле да се баве и старије жене, које су најчешће певале на свадбама, али без инструменталне пратње. Певале су их и мајке деци. Махом у десетерцима, мотивски и жанровски су разноврсне. Међу њима има највише епских песама (Женидба Видак капетана, Лука капетан и Љуба барјактар, песме о Иви Сењанину, Краљевићу Марку и др.), али и балада (Два Латиновића и Шуићкиња Мара) и романси. Најзначајније и најпотпуније забележене су краљичке песме (љељинке). Записан је и мањи број коледарских (коледских) песама. Народна проза (краће умотворине и приче) спорадично је објављивана у часописима (Невен и Суботичка Даница). Прва збирка народних приповедака објављена је тек средином XX в. (скупљач и приређивач Б. Вујков).

Јасмина Јокић

ЛИТЕРАТУРА: Б. Раић, Народно благо, Суб. 1910; Ј. Ердељановић, О пореклу Буњеваца, Бг 1930; Мил. В. Кнежевић, Буњевачке народне песме: краљичке, Суб. 1930; С. Георгијевић, „Бачки буњевачки говор", Годишњак Задужбине Саре и Васе Стојановића, Бг 1938 (1939), 6; С. Васиљев, „Књижевност бачких Буњеваца у 17. и 18. веку", Гласник Историског друштва у Новом Саду, 1940, 13, 1–2; А. Секулић, Говор бачких Буњеваца, Сомбор 1947; И. Поповић, „О бачким буњевачким говорима", ЗМСКЈ, 1953, 1; М. Чернелић, Улоге и називи одабраних сватова у Буњеваца, Зг 1991; И. Сентђерђи, Е. Бажант, Суботичка библиографија 1870–1918, II, Суб. 1993; Књижевни север, зборник, Н. Сад – Бг 1999; М. Трипковић (ур.), Мултикултурална Војводина у европским интеграцијама, Н. Сад 2006; Буњевачке новине, 2006, 17; 2007, 27, 30; Зборник радова са симпозијума „О Буњевцима", Н. Сад 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)