БРКИЋ, Душан

БРКИЋ, Душан, политичар, културни радник (Обровац, Хрватска, 6. IV 1913 – Београд, 28. VII 2000). Гимназију похађао у Сремским Карловцима и Београду, a Правни факултет завршио у Београду. Постао члан КПЈ 1939. и био активан у синдикалном покрету. У јесен 1940. ухапшен због учешћа у демонстрацијама и провео у затвору неколико месеци. Крајем априла 1942. одлази по задатку у Славонију, где ради на организовању партизанских јединица. Новембра 1942. постао члан повереништва ЦК КПХ за Славонију и Срем. Цео рат је провео у Славонији, углавном на положају политичког комесара. Био члан ГШ НОВ и ПОХ, организациони секретар ЦК КПХ, члан ЗАВНОХ-а и већник АВНОЈ-а. По завршетку рата постао члан владе Хрватске, тј. министар финансија и правде, а 1947. и потпредседник у влади Владимира Бакарића. Био главни организатор Српског културног друштва „Просвјета" и првог конгреса Срба у Хрватској. Био члан Оснивачке комисије за људска права ОУН 1946. у Њујорку. Заједно са другим српским министрима у хрватској влади, генералом Радом Жигићем и Станком Опачићем Ћаницом, протестовао због политике коју је хрватска влада спроводила приликом обнове земље, занемарујући порушене и попаљене српске крајеве. Веома је заслужан за повраћај опљачканог блага фрушкогорских манастира из Хрватске, што је чинио и без знања В. Бакарића. У знак протеста због политике хрватске владе, са осталим министрима Србима поднео је оставку. Бакарић је искористио Резолуцију Информбироа 1948. да се обрачуна са неугодним српским министрима, па је сву тројицу као тобожње информбироовце послао 1951. на Голи оток. Б. је издржао на Отоку и Св. Гргуру 10 година, у два наврата по пет година. Потом је завршио студије англистике на Филолошком факултету у Београду, а почетком 70-их година и ликовни одсек на Вишој педагошкој школи у Београду. Седамдесетих година је, као учесник Барског конгреса Нове комунистичке партије, поново ухапшен и осуђен на осам година робије, од чега је издржао четири, у затворима у Пожаревцу и Нишу. Бавио се сликарством: сликао је иконе и аквареле; био је члан УЛУС-а. Приредио је неколико изложби акварела, углавном фрушкогорских манастира.

ИЗВОРИ: ЗАВНОХ, 1943, I, Зг 1964; 1944, II, III, Зг 1970–1975; 1945, IV, Зг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Продановић, „Аманет последњег преживелог оснивача Комисије за људска права ОУН", Политика, 7. VIII 2000.

Бранко Момчиловић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)