БОЖИЋНА ПОБУНА

БОЖИЋНА ПОБУНА, покушај присталица краља Николе (крајем 1918. и почетком 1919) да уз помоћ Италије поново устоличе династију Петровић и обнове независност Црне Горе. Одлукама Велике скупштине српског народа у Црној Гори 26. XI 1918. детронизована је с престола одсутна династија Петровић и проглашено безусловно уједињење Црне Горе и Србије. Проглашење Краљевине СХС (1. XII 1918) поздрављено је у свим крајевима земље. Само је у Загребу и појединим крајевима Црне Горе дошло до покушаја оружаног отпора који је подстицала Италија, с намером да Црну Гору учини независном. У самој Црној Гори, и поред општег расположења за уједињењем, део становништва био је незадовољан новоствореним стањем. Унутрашњи узроци незадовољства били су вишеструки: начин уједињења санкционисан одлукама Подгоричке скупштине, непримерени поступци представника нове власти, личне амбиције појединаца, тешке економске, социјалне прилике и свака оскудица. Социјална структура становништва у Црној Гори била је у супротности с успостављањем модерне европске државе. Вође зеленаша (присталице идеје да Црна Гора као посебна држава приступи југословенској заједници) сматрале су да ће побуна скренути пажњу великих сила на детронизовану црногорску династију и статус Црне Горе.

Б. п. избила је првих дана јануара 1919, најинтензивније у старој Црној Гори, околини Цетиња, Ријеке Црнојевића, као и код Вирпазара, Никшића и у Ровцима. У побуни је учествовало неколико хиљада људи. У писму упућеном Извршном народном одбору Скупштине (5. јануара) побуњеници су истакли нелегалност Подгоричке скупштине, равноправност Црне Горе с осталим покрајинама у југословенској држави, кажњавање „криваца који су бацили љагу на нашему оружју" и расписивање нових избора. Побуна, ипак, није достигла ниво организованог и хомогеног покрета с јасно дефинисаним политичким циљевима. Бјелаши (присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије) и српске трупе оштро су се супротставили. Иако малобројнији, били су одлучнији, организованији и боље наоружани. У борби се истакла црногорска омладина, надахнута идејом народног јединства. Покушај побуњеника да заузму Цетиње (6–7. јануара) није успео. У окршајима у околини Цетиња и Никшића било је жртава. Бјелашко-зеленашки антагонизам тиме се још продубио. Побуна је за неколико дана угушена. Већина побуњеника вратила се кући, део је и даље намеравао да се бори, а део је емигрирао у Италију формирајући посебну јединицу – војску краља Николе и његове емигрантске владе. До краја 1920. одметници су највећим делом били ликвидирани. Западни савезници одустали су од војне интервенције када су њихове обавештајне службе утврдиле да иза побуне стоји Италија. Признањем југословенског уједињења на Конференцији мира средином 1919, настојања краља Николе и његове избегличке владе за рестаурацијом Црне Горе добила су антијугословенска обележја.

Ова локално ограничена побуна, изолована на неколико места без шире народне подршке, представљала је доминантно унутрашњи обрачун међу самим Црногорцима. Окупила је „сердарску" мањину, чији су погледи на друштво и државу поодавно били превазиђени. Ангажовањем страног фактора локално незадовољство добило је међународни одјек. Међународном јавном мњењу подастирана је прича да у новој југословенској држави није решено национално питање и да је уједињење било у нескладу с историјским тежњама становништва. Значај побуне одредила су будућа догађања – постала је историјско извориште из којег се развила идеологија каснијег времена (нарочито после 1945) о црногорској нацији.

ИЗВОРИ: Documents sur les atrocités Serbes en Monténégro. Publication du Ministère Royal des Affaires Etrangères, Roma 1920; Ш. Растодер (прир.), Скривана страна историје. Црногорска буна и одметнички покрет 1918–1929, I–IV, Бар 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ћетковић, Ујединитељи Црне Горе и Србије, Дубр. 1940; В. Вучковић, „Дипломатска позадина уједињења Црне Горе и Србије", Југословенска ревија за међународно право, 1950, 2; Д. Вујовић, Уједињење Црне Горе и Србије, Тг 1962; Д. Живојиновић, „Велика Британија и Црна Гора 1914–1918", у: Црна Гора у међународним односима, Тг 1984; „Италија и Божићна побуна у Црној Гори 1919", ИЗ, 1985, 1; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, II, Бг 1989; М. Кордић, Божићна побуна у Црној Гори 1918, Бг 1991; Д. Живојиновић, Црна Гора у борби за опстанак 1914–1922, Бг 1996; Р. Распоповић, Дипломатија Црне Горе 1711–1918, Пг–Бг 1996; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Бг 2007.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)