БАРСКА НАДБИСКУПИЈА

БАРСКА НАДБИСКУПИЈА, административно-управно подручје римокатоличке цркве за део Црне Горе који не припада Которској бискупији. У литератури, највише под утицајем К. Јиречека, често се користи назив Барска архиепископија. Наследила је бискупију у Доклеји, главном граду римске провинције Превалитана, због чега је позната и као Дукљанско-барска. Први пут се помиње 599. под јурисдикцијом Скадарске митрополије. Крајем IX в. припадала је Драчкој, а почетком XI в. Дубровачкој митрополији. У барском клиру настао је у XI в. спис Летопис попа Дукљанина или Барски родослов. Борбу зетског кнеза Стефана Војислава (1037–1051) за ослобођење од Грка помагао је папа, јер је то јачало утицај Рима на балканском простору. Зетски кнез Михаило Војислављевић затражио је палијум (огртач) за барског надбискупа, желећи да католичка црква у његовој држави буде самостална, а не потчињена црквеној власти изван Дукље. Папа је молбу одбио, будући да Дукља никад није имала ранг митрополије, али му је 1067. дао власт над босанском бискупијом и ставио у изглед добијање заставе св. Петра, што је значило папину заштиту, али и стварање вазалних односа. С обзиром на раскол између цркава Цариграда и Рима, папи је ишло у рачун да придобије што више држава на Балкану. Раскол у Риму, настао после смрти папе Гргура VII, искористио је краљ Бодин да антипапа Климент III Виберт изда 1089. булу којом одобрава надбискупу ношење палија, подижући бискупију на ранг надбискупије и митрополије, што је означавало црквену самосталност и пораст угледа Дукљанске краљевине. Потчињене су јој бискупије у Улцињу, Требињу, Свачу, Котору, Скадру, Дривасту, Пилоту, Расу и Босни. Исте године папа Урбан II усваја молбу Котора да их потчини Барију у Италији и тако раздвоји Б. н. од Дубровачке митрополије која никад није признала ово достојанство свом конкуренту. Уздизање Б. н. изазвало је средином XII в. спор са Дубровачком митрополијом око ранга и јурисдикције Б. н. Црквени сабор у Бару или његовој околини (1199), за време Вукана Немањића, у присуству папиног изасланика, барског надбискупа и његових суфрагана-бискупа арбанског, скадарског, пилотског, дриватског, свачког и улцињског, признао је ранг Б. н., али је јурисдикција ограничена на Бар и околину Скадарског језера. Значајну улогу Б. н. задржала је и у време Немањића, када је ушла у оквире српске државе. Ривалитет два црквена центра трајао је и даље, а на одлуке је често утицала тренутна политичка ситуација. На сабору у Латерану 1215. потчињене су јој све католичке цркве на територији српске државе. У новом спору са Дубровчанима, Барани су посланике дубровачког надбискупа који су се позивали на папу испратили узвиком: „Шта је папа? Наш господин краљ Урош је нама папа!" Ово је била захвалност за заштитничку улогу српског краља, а Дубровчани су, супротно Баранима, због својих претензија на подручје Б. н. били у рђавим односима са Србима. Крајем XIII в. Барани су остали без подршке српских краљева, која је прешла на которског бискупа, суфрагана архибискупа у италијанском Барију, који је преузео све католичке парохије и цркве до Београда и Голупца на Дунаву. У заплетеним околностима рата између Млечана и Tурака око зетске територије, Барски надбискуп у XVI в. јавља се са титулом „Serbiae primas" и „Totius regni Serbiae primas". За време турског ропства Б. н. знатно је ослабила, барски надбиксуп је убијен као галиот на турској галији, катедрални храм св. Ђурђа и још неки храмови претворени су у џамије. Већина њених верника пришла је православљу, део је примио ислам, а део је емигрирао. Зато је 1867. припојена Скадарској митрополији. Када је Бар ослобођен од Турака, а Бечки конгрес (1878) га признао Црној Гори, књаз Никола је од папе тражио посебног надбискупа за Бар. То је регулисано 1886. конкордатом с Ватиканом, а 1902. потврђена му је титула „примас Србије". Б. н. је 1912. добила територијално проширење на штету скадарске бискупије. Од 1967. под јурисдикцијом барског надбискупа налазе се цела Црна Гора и Рашка (Санџак).

ЛИТЕРАТУРА: И. Марковић, Дукљанско-барска метрополија, Зг 1902; М. Фабер, „Право барских надбискупа на наслов примас Србије", ГЗМБиХ, 1905; С. Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у немањићској држави, Бг 1912; Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији, Зг 1975.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)