БАБА

БАБА, старија жена са којом су у традиционалној култури повезана различита веровања. Општесловенска реч б. има више значења: „жена", „мајка оца или матере", „ташта", „старица", „она која помаже при порођају, бабица", „дојиља", а може бити и назив за жену која се бави бајањем. У народним говорима може oзначaвати и: одређено време у години, ликове за страшење деце, један од славских хлебова, мали пљоснати камен за бацање по површини воде, наковањ за откивање косе, стог снопова жита и кукуруза, главну уздужну греду у кући или греду која држи вретено горњег воденичног камена, пећ од глине, облучје на самару, желудац код стоке, разне врсте риба и инсеката, поједине биљке, називе планина. У народној астрономији назив за сазвежђе Орион познато је и као Бабини штапови, а Влашићи – Бабино сазвежђе. Дванаест дана од Божића до Јовањдана, тзв. некрштени дани, у Тимочкој крајини су познати под називом бабини дани (тада се не преде, не тка, не пере рубље ни коса). У јужној Србији бабини дни су девет првих мартовских дана, називаних и баба Мартини дани, бабини козлићи, бабини јарци, бабини укови итд., а у вези су са познатим предањем о б. Марти која је пре времена истерала стоку на пашу у планину и притом увредила одлазећи месец. Када наступе неуобичајено топли дани у касну јесен, обично око Михољдана, они се називају Михољско лето или бабино лето. У неким местима Тимочке крајине светкован је Бабин дан (21. јануар) када су мајке које су се породиле у току протекле године одлазиле код својих бабица и односиле им поклоне. У Рисну, прве недеље ускршњег поста (чисти понедељак) један момак би обукао женску одећу маскирајући се у „ђедову бабу", па је носећи на раменима седам штапова (који су представљали седам недеља поста) и за собом вукући вериге, скакао испред кућа и викао „Бу! Бу!". Овај лик се називао баба коризма (ит. quaresima, лат. quadragesima: четрдесетница, четрдесетодневни пост) и њиме су жене плашиле своју децу ако би тражила мрсна јела током поста: „Ено бабе коризме са штаповима под тигловима" (на тавану). Када прође једна недеља поста, говорили су деци „бацила баба коризма један штап" или „испаде баби зуб", а исто и кад прође друга недеља итд. Према другом народном казивању, б. коризма је имала седам синова: Чиста, Пачиста, Крста, Средоја, Тоша, Цвијета и Веља (Ријечка нахија). У Далмацији (Пољица), на почетак ускршњег поста деца су певала: „Коризма / купус погризла, / уље полокала, / муку (брашно) позобала". Код пресељених Црногораца у Петровом Селу у источној Србији, када прође прва недеља ускршњег поста, говорило се „умро први син баба Руге". У племену Кучи у Црној Гори о белим покладама је ишла маскирана група (у виду четворочлане ромске породице), коју су звали кораче. У племену Ровци, ако деца траже мрсну храну за време поста плашили су их корачом (бацали су шаку брашна на врата са спољне стране и говорили деци да је то траг кораче). У српској, хрватској и македонској традицији често се као страшило за децу помиње баба руга, баба рога, веома ретко бабарогача. По свој прилици ради се о старом плашилу, „духу ражи" (код Литванаца Rugiu boba „баба ражи", код Немаца Roggenmuhmе), које је касније преосмишљено у „рогату бабу" или „бабу која боде". Код Руса је познато плашило за децу (да не газе поља под ражи) – ржица, код Пољака – житња баба. У Хрватској, у Мославини, да деца не би трчала по житним пољима, плашили су их баба рогом. Томе иде у прилог и одговор деци да се баба руга налази у кошу (са житом). У разним крајевима постоје и друга плашила за децу у лику б.: бабучка, бабушкера (Косово), гвоздензуба (Срем, Барања), кучибаба (Херцеговина), кеса (Срем), кечизуба, токмакбаба (БиХ).

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Иванишевић, „Пољица. Народни живот и обичаји", ЗНЖОЈС, 1905, X; С. Дучић, „Живот и обичаји племена Куча", СЕЗб, 1931, 48; М. Недељковић, Годишњи обичаји код Срба, Бг 1990.

Љубинко Раденковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)