БОМБАШКА АФЕРА

БОМБАШКА АФЕРА, покушај завере групе црногорских студената против књаза Николе и судски поступак против њих. После доношења октроисаног устава (1905), формирања супротстављених Клубашке и Правашке странке (1906), у новоформираној Народној скупштини водиле су се оштре политичке борбе. Према књажевим инструкцијама праваши су онемогућавали рад непослушне Скупштине која је распуштена 9. VII 1907. Расписани су нови избори. Књаз се непосредно укључио у политичку борбу учествујући у антиклубашким зборовима. Одлучну борбу против њега повели су црногорски студенти у Београду, предвођени Марком Даковићем и Тодором Божовићем. У прогласу Српска омладина из Црне Горе (мај 1907) осудили су књажеву управу а народ позвали да ступи „под барјак" Народне странке (клубаши). После објављивања прогласа, књаз је забранио клубашима да на изборима расписаним за 21. XI 1907. буду изабрани за народне посланике. На то су прваци Народне странке одлучили на Цетињу крајем септембра 1907. да странка „не излази на изборе". Драматично приказивање стања у Црној Гори подстакло је неке прваке црногорских студената у Београду да набаве бомбе и пошаљу их у Црну Гору. Бомбе је, уз логистичку помоћ „Црне руке", највероватније набавио Тодор Божовић у фабрици оружја у Крагујевцу. Део бомби упућен је преко аустроугарске територије у Боку Которску, а део преко турске територије у Новопазарски санџак. Црногорске и аустроугарске власти биле су упознате са активностима завереника. Један од њих, Стеван Рајковић, на Цетињу је део бомби предао министру унутрашњих дела Лакићу Војводићу и открио покушај завере. У престоној беседи (28. XI 1907) књаз је саопштио да је откривен „ужасан покушај" стварања безвлашћа у Црној Гори и уништења тековина његовог дома. Изјава да су бомбе набављене у Београду, где је и скована завера против књаза Николе, изазвала је бурно негодовање у Народној скупштини коју су, после избора новембра 1907, сачињавале књажеве присталице. Завера је приписивана Николи Пашићу, а тврдило се да је за њу знао и краљ Петар Карађорђевић. Клубаши су проглашени издајницима, стављени ван закона, хапшени, а њихова имања опустошена. За суђење ухапшенима формиран је Суд за суђење анархистичких злочина. Иследна комисија оптужила је 132 лица; суд је прихватио оптужбу за 52, од којих 21 није било доступно властима. Како на суђењу оптужница није могла бити доказана, књаз Никола је дозволио да се Ђорђе Настић, „професионални сведок" у више процеса и аустроугарски агент, појави у улози крунског сведока. Бечкој влади, за чији је рачун Настић радио, пред припреману анексију БиХ одговарали су нестабилни односи између Црне Горе и Србије. Настић је за набавку бомби и заверу против уређења Црне Горе оптужио организацију „Словенски југ", поједине српске званичнике, престолонаследника Ђорђа, а посредно и српску владу и краља Петра. Због овог сведочења српски посланик на Цетињу је протестовао и отишао на одсуство „на неодређено време". Суд је шесторицу оптужених осудио на смрт, а остале (осим тројице који су ослобођени) на временске казне од три до двадесет година. На смрт су осуђена и тројица најистакнутијих првака црногорске универзитетске омладине у Београду. Од осуђених на смрт властима су била доступна два лица која је књаз убрзо помиловао.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јовановић, „Краљ Никола и Бомбашка афера", НЕ, Бг, 1921, II; Ј. Ђоновић, Уставне и политичке борбе у Црној Гори 1905–1910, Бг 1939; Н. Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, Бг 1964; Н. Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије 1903–1918, Цт 1981; Црногорска народна скупштина 1906–1914, Пг 1997; Историја српског народа, VI/1, Бг 2000.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)