БОЖИДАРЕВИЋ ВЕСЕЛИЦКИ, Гаврило

БОЖИДАРЕВИЋ ВЕСЕЛИЦКИ, Гаврило, публициста, политичар, дипломата (Петроград, Русија, 1841 – Лондон, 1930). Пореклом Херцеговац. Деда му се доселио у Русију, а отац био генерал у руској војсци. Школовао се у Пажевском корпусу у Петрограду и Хајделбергу, био официр у царевој гарди, затим у служби царског Министарства спољних послова, а најдуже дописник из иностранства неколико руских листова и енглеског Тајмса. Као припадник славјанофилских кругова Русије, присуствовао је Другој скупштини уједињене омладине српске у Београду 1867. Кад је почео устанак у Херцеговини, у Паризу је 1875. основао Међународни одбор за помагање угроженог херцеговачког становништва, са митрополитом Михаилом као председником. За центар своје делатности у Херцеговини одабрао је Дубровник. Помагао је овдашње избеглице, као и у Метковићу и у Црној Гори. Крајем 1875. или у јануару 1876. преко Беча, где је руском посланику Новикову поднео извештај, стиже у Русију, чак и до министра Горчакова и цара Александра II. У Петрограду и Москви држао је предавања о устанку и избеглицама. Цар му је поверио мисију посредовања између Русије и устаника, а министар Горчаков дао му је задатак и писмо за посланика Новикова и црногорског књаза Николу. У Бечу се састао са канцеларом Ђулом Андрашијем, који га је овластио да посредује код устаника „да приме његове реформе и да у име руске и аустријске владе ради на смиривању устанка". На Цетињу му је књаз дао задатак да у Суторини припреми састанак аустријског генерала Родића и делегата херцеговачких устаника. Са овлашћењима устаника из Херцеговине и из Градишке у Бечу и Берлину преговарао је са Горчаковом, Андрашијем и Бизмарком. У тој мисији боравио је и у Цариграду, где се с Портом договорио „о испуњењу жеља устаника". Ту мисију је прекинуо због рата Србије и Црне Горе са Турском 1876, а после примирја се вратио у Петроград. Крајем марта 1877. безуспешно је предлагао руској влади успостављање југословенског комитета на Цетињу, чији би задатак био да обједињава све словенске земље под турском и аустријском влашћу. Поново је био активан за време одржавања Берлинског конгреса 1878. Предао је Конгресу 30. јуна опширан Меморандум на француском језику.

У време Анексионе кризе 1908. био је у Лондону председник организације страних новинара, те помагао српском посланику Сави Грујићу и делегацији БиХ, која је боравила у Лондону. У балканској кризи 1912–1913. нашао се у посредничким разговорима између Срба и Албанаца. Сматрао је да се албанско питање не може решити поделом Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке, него да је у интересу Србије да већ створена Албанија буде што слободнија и да се што више ослободи аустријског утицаја. Почетком I светског рата 1914. био је у вези са Србима у БиХ, позивајући их једном посланицом на устанак за потпуно ослобођење свих Срба и Југословена. Својим публицистичким радом представио је свету Босну као домовину герилског ослободилачког рата у Европи. Објавио је у Лондону 1918. на енглеском језику књижицу о Србији и БиХ, која је за време Париске мировне конференције преведена на француски и објављена у Паризу. У њему је 1929. објавио књигу Dix mois de ma vie 1875–1876. Последњу деценију живота провео је у Лондону, одакле је био дописник Новог времена.

ИЗВОР: В. Дедијер, Ж. Анић (прир.), Документи о спољној политици Краљевине Србије, VII, 2, 1/14. V – 22. VII/4. VIII 1914, Бг 1980.

ЛИТЕРАТУРА: В. Красић, Устанак у Босни од 1875. до 1878 год., Н. Сад 1884; Г. Вуковић, Херцеговачки и Васојевићки устанак 1875. и 1876. г., Сар. 1925; M. Вего, Дон Иван Мусин и Хрвати у Херцеговачком устанку 1875–1878. године, Сар. 1953; Р. Петровић, „Дјеловање Дубровачког одбора за помагање Херцеговачког устанка 1875–1878. године", ГИДБиХ, 1959, X; М. Екмечић, Устанак у Босни 1875–1878, Сар. 1960; Ратни циљеви Србије 1914, Бг 1973; „Босна и Херцеговина између Аустро-Угарске и Турског царства у анексионој кризи 1908–1909", ГДИБиХ, 1977–1979, XXVIII–XXX; Ђ. Микић, „Албанци и Србија у балканским ратовима 1912–1913. године", ИГ, 1985, 1–2; Босна и Херцеговина између Аустро-Угарске и Турског царства у анексионој кризи 1908/1909, Сар. 1991; Д. Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848–1878, Бг 2000; Н. Урић, „Србија и устанак у Босни пре и на почетку првог српско-турског рата (1876)", у: Зборник за историју БиХ, 6, Бг 2009.

Ђорђе Mикић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)