БАКОВИЋ, Благоје

БАКОВИЋ, Благоје, песник (Бојиште код Бијелог Поља, 4. IV 1957). Студирао књижевност на Наставничком факултету у Никшићу и Филозофском факултету у Новом Саду. Његова поезија настаје у окриљу традиционалистичке поетике, углавном у везаном стиху, понекад и у утврђеним облицима, попут сонета, али је у основи реч о популистичкој интерпретацији песничког наслеђа у распону од Ј. Дучића до С. Раичковића и Р. П. Нога. Б. ствара песме тематски веома чврсто одређене, од љубавних и родољубивих до поетичких и рефлексивних, а доминира наглашени лиризам, у распону од дискретне наивности и критичког става до поетског духа усмереног ка млађем узрасту. Одвећ честа пригодност и непосредност ангажмана умањују естетску релевантност његове поезије. Највеће вредности постигао је у рефлексивној поезији, особито у оквиру религиозне инспирације и молитвеног тона. Пише разиграном имагинацијом и веома лако, али без строге селекције. Поезија му је превођена на руски (По лëгкой лазури, Бг–Москва 2009; Путь, Москва 2010), а стекла је и висока признања (награде „Константин Симонов", „Николај Фјодорович Фјодоров", „Антон Павлович Чехов").

ДЕЛА: Жеђ под водом, Никшић 1979; Сачма, Н. Сад 1989; Зимски капут, Пг 1993; Ћутим и говорим, Н. Сад 1993; Ватра за копитама, Пг 1994; Грудва у снегу, Бг 1996; Горовило, Врбас 1997; Претворена у пољупце, Врбас 2003; Молитве и слава Теби, Н. Сад 2005; Повратак на Итаку, I–V (библ.), Н. Сад 2005.

Иван Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)