БЕЛИЋЕВ ПРАВОПИС
БЕЛИЋЕВ ПРАВОПИС, правописни приручник српскохрватског језика у више издања, који је написао Александар Белић. Прво издање је из 1923, друго из 1930, треће (преправљено претходно) из 1934, четврто из 1950 (1954. појавило се његово неизмењено издање). Белић је суделовао у припреми Правописног упутства Министарства просвете 1929. и (као члан редакције) Правописа Матице српске и Матице хрватске 1960. Његови правописи су више пута прештампавани и, по правилу, мање или више прерађивани или допуњавани (регистар речи и речник је у сваком новом издању допуњаван, почевши од 2. издања био је и акцентован). Објавио је неколико десетина текстова у којима је излагао своје погледе на проблеме правописа – о историји српске ортографије, о Вуковим идејама и њиховој разради, најављивао је правописе, образлагао њихову концепцију, популарисао своје и заједничке правописне пројекте и приручнике.
Основе српског правописа дао је Вук Караџић у Рјечнику 1818, али је он праву систематски изложену кодификацију добио тек у Српској граматици С. Новаковића из 1894. а потпуну и стручно-научну разраду и образложење у Белићевом (ауторском) Правопису српскохрватског књижевног језика из 1923. Белић је желео – што се види из предговора и чланака којима је најављивао и образлагао подухват – да уклони, колико је то могуће, неједнакости које владају у писању „у обема половинама" (и у „источној" и у „западној"). При томе је мислио, пре свега, на потребу да се доведе у потпунији склад начин писања с духом Вукове реформе, да се сведу на најмању могућу меру одступања од фонетског принципа јер је „створена опасност да наш правопис изгуби своје особине: своју фонетичност и своју правилност". Вукове усамљене недоследности, уместо да се исправе „према правилу и врло разгранатој и оправданој системи гласовних односа", увећавају се, оправдавају се „нове аномалије старим аномалијама". Белић овим трагом „усистемљује" Вука и прописује: испуштање „слабог" ј (шумадиски, теразиски, теориски; диалекат, Талиан; критериум; пуномоће; даје предност облицима императива пи, пите, зави, завите; дозвољава писање божи, чи, нечи) и једначење сугласника д испред с и ш, где је Вук направио образложене изузетке, а за њима поводећи се, каже Белић, остављало се често и неизмењено дч, дц, ђс, па чак и гс (претседник, отсећи, гратски, отшетати; отчепити, отцепити, воћство, отћушнути, бекство).
Друго, прерађено издање Правописа (1930) Белић је ускладио са Правописним упутством Министарства просвете. Треће, поправљено издање појавило се 1934. Белићеве речи у Предговору да је „прво [изд.] било лично моје дело, а сва остала – основана су на правописном Упутству Министарства просвете" добијају правo значење ако се имају у виду не само узајамни уступци у циљу уједначавања нормативних детаља с Боранићевим правописом, који је следио слово, али не и дух Вуковог правописа (Белићеви уступци на штету принципа фонетичности у ортографији скоро су симболични), него и битна концепцијска одступања од Правoписа из 1923, која су се одразила на све потоње наше правописе, „не увек у најбољем смислу" (примећује Д. Гортан-Премк). У првом, ауторском Правопису најпре су изложена морфонолошка факта, а потом ортографска и интерпункцијска правила. У Упутствима и свим каснијим правописним приручницима редослед је обрнут.
У доба окупације изашло је 1943. Ново правописно упутство српског књижевног језика којим се углавном враћа Белићева норма из 1923, коју сâм аутор оцењује као „нацрт произвољно преправљеног правописа од 1930". После II светског рата враћен је у употребу Белићев Правопис из 1930, да би 1950. била објављена његова проширена верзија, с незнатним нормативним изменама и побољшаним формулацијама правила. У једном од стручних прилога о правопису Белић истиче да је „најпрепоручљивије оно што је најједноставније".
У припреме Правописа двеју Матица из 1960. ушао је, као и кроз цео богати и дуги научни век, отворен за споразумевања. Искуство га је поучило да искаже опрез: „Потеже се питање о споразуму свих наших република у којима се пише српскохрватским језиком да се усвоји један правопис, да се наше академије у том правцу споразумеју и сложе или да државна власт за све пропише један правопис. Ово су код нас врло осетљива питања и данас као што су била и досада. Када све републике наше то затраже и изјаве спремност да приме оно што учине људи које они на договор или споразум пошаљу, тј. када многа од тих питања изгубе оне оштре ивице које су имале национални значај (наравно тобожњи!), онда ће брзо до споразума доћи."
ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, Правописи: правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија, Бг 1999.
Мато Пижурица
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)