БЕГАЉИЦА

БЕГАЉИЦА, село у околини Београда, 5 км југозападно од општинског средишта Гроцке. Изграђено је у долини и по странама Бегаљичке реке, притоке Дунава на 107–270 м н.в. С Гроцком је повезано локалним путем. Развија се дуж долине и локалних путева, те има радијалан облик и размештај улица. Помиње се у турском попису из 1528. с манастиром Рајко. Б. је 1536. имала 17, 1818. 51, 1890. 200, а 1921. 386 домова; 2002. у њој је живело 3.255 становника, од којих 96,7% Срба, а пољопривредом се бавило 56% активног становништва. Оно је досељавано у XVIII и XIX в. из Источне Србије, Херцеговине, Црне Горе и западног Поморавља. Око 1 км југоисточно од села је манастир Рајиновац. У попису 1818. наводи се и манастирско насеље Рајиновац, које је 1831. припојено данашњој Б. Село има основну школу, месну канцеларију, амбуланту, пошту, земљорадничку задругу, погоне „ПКБ"-а и „Минела". У близини насеља, на потесу Рудник, до 1954. експлоатисан је лигнит.

Србољуб Ђ. Стаменковић

Б. се помиње у песми Почетак буне против дахија (Вук IV, 24) као лијепо село. Бегаљички кнез Стеван Андрејић Палалија био је прва жртва дахија 1804: „Првог српског кнеза преварише: / Домамише кнеза Палалију / И у Гроцкој њега погубише". Сахрањен је у бегаљичком манастиру Рајиновац, који је његовом заслугом темељно обновљен 1793.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Котуровић, Речник места у Краљевини Србији по службеним подацима, Бг 1892; Р. Т. Николић, „Околина Београда. Антропогеографска испитивања", СЕЗ, 1903, 4, Насеља српских земаља, II, Бг 1903; Ј. Гавриловић, Речник географијско-статистични Србије, Бг 1994; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)