БРАШИЋ, Јанко

БРАШИЋ, Јанко, сликар, вајар (Опарић код Крагујевца, 9. I 1906 – Опарић, 15. VI 1994). Сликарством је почео да се бави 1933. У почетку био усамљена појава, док се након II светског рата око њега није формирао круг сликара-наиваца који ће касније прерасти у „опарићку школу" наивне уметности у Србији. Први пут самостално излагао у родном Опарићу у Левачу (1937), потом у Београду, Јагодини, Крушевцу, Берлину, Нишу, Крагујевцу, а групно преко сто пута у земљи и иностранству. Веома заслужан за оснивање прве Галерије самоуких сликара у Југославији у Јагодини (данас Музеј наивне и маргиналне уметности) и Галерије сељака сликара у Рековцу. У сликарству се инспирисао догађајима из историје српског народа и животом сељака, нарочито наглашавајући фолклорни елемент, а у сликању ликова – осећања и душевна стања људи са села. Сликао је портрете, два иконостаса, фреске са библијским сценама у манастиру Тресије у подножју Космаја и још у осам цркава, бавио се вајарством (петнаестак скулптура и споменик изгинулим ратницима у Белушићу), писао песме и сакупљао народна предања и обичаје. Велики број његових дела налази се у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, „Малој галерији" Синише Пауновића, као и у многим галеријама и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Добитник је преко 20 награда и признања, међу којима Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима и Вукове награде за животно дело.

ДЕЛА: Аутопортрет, 1933; Кроз Албанију, 1935; Туча у крчми, 1935; Пијаница, 1954; Бој Срба и Турака, 1955; Моја мајка, 1957; фреске у манастиру Тресије, 1959; Српска Мона Лиза, 1966; Ја и мој син на орању, 1968; Космајско коло, 1970; Косовски бој, 1971.

ЛИТЕРАТУРА: О. Бихаљи-Мерин, Уметност наивних у Југославији, Бг 1963; К. Димитријевић, Наива у Југославији: Мали лексикон сликара и вајара, Бг 1979; М. Бошковић, Јанко Брашић, Бг 1982; Љ. Којић, 5 награђених аутора, Јаг. 1990.

Петар Петровић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)