БИХЕЈВИОРАЛНА УМЕТНОСТ

БИХЕЈВИОРАЛНА УМЕТНОСТ (енг. behaviour: понашање), врста авангардне уметности која истражује начине понашања. Као уметност понашања, налази се у најширем пољу појма антиуметности. Изворно везана за Даду и друге ране авангарде XX в., као и за неоавангардне покрете унутар концептуалне уметности. Манифестује се превасходно кроз различите облике акционизма, перформанс, хепенинг, „живу скулптуру" (living sculpture) и најразличитије облике боди арта. Уметник своје идеје о уметности проширује на сопствено тело и експерименте с њим: понашање, гестове, опхођење, изглед, облачење, травестију, самоповређивање и сл., у распону од континуираног и свакодневног понашања с одређеним наглашеним неконвенционалним концептом или идеологијом (Марсел Дишан, Енди Ворхол, Јозеф Бојс) до ексцесног, егзибиционистичког, антагонистичког, конфликтног, анархоидног или друштвено неприхватљивог (Дишан, Пјеро Манцони, Херман Нич). Б. у. црпи неке од својих идеја из бихејвиоралне психологије. Понашање у уметности или уметност понашања чини: а) саставни део ширег уметничког концепта који заступа; б) бива у најширем смислу уметност, сама по себи. У суштини б. у. налази се већина претпоставки авангардног aнтитрадиционалистичког и антагонистичког акционизма, у већини случајева проширеног изван поља уметности у широко поље критичког односа спрам политике, друштва и друштвених односа. У српској уметности XX в. најраније се програмски манифестује од почетка 20-их година, у кругу око дадаизма, Зенита, зенитизма и његових главних идеолога Љубомира и Бранка Мицића, најречитије у акцијама „вечерњи", еклектичком облику перформанса, хепенинга и living театра; потом у деловању групе београдских надреалиста, у акцијама колективног рада на уметничком делу, као што је Cadavre exquis (1929). У другој половини XX в. б. у. се углавном идентификује с неоавангардним појавама на евро-америчкој сцени, као што су неодада, Fluxus, хепенинг, перформанс, тзв. „бечки акционизам" и др. У српској уметности друге половине XX в. појам је везан за акције Проглашавања (1955–1958) Леонида Шејке и перформансе и акције раног деловања Медиале; за концептуалну уметничку сцену (нову уметничку праксу) у Србији, као и за појаву комуне „Породица бистрих потока" Божидара Мандића, наглашеног еколошког ангажмана, попут словеначке „Дружине у Шемпасу" и њеног идеолога Марка Погачника. Значајан допринос даје група уметника првобитно (1971–1973) окупљена као Октобар (Шесторица), а касније кроз појединачне доприносе њених протагониста Марине Абрамовић у перформансима и ризичним експериментима са сопственим телом; перформансима Драгољуба Раше Тодосијевића, у фото-перформансима, видео и филмским записима Недељка Неше Париповића, Слободана Ере Миливојевића, Зорана Поповића и Гергеља Уркома. У српској уметности 80-их година XX в. б. у. се испољава превасходно кроз свакодневно неконвенционално понашање, постпанк акционизам и ретро модне стилове (тзв. „нови талас" у поп и рок музици, визуелним уметностимa). Крајем XX в. манифестује се углавном кроз ексцесно понашање или акционизам (Ненад Рацковић) или континуиранo антагонистичкo супротстављање постојећим мерилима вредности уметности и уметничког система (Драган Папић), до мере када такво понашање код једног броја савремених српских уметника постаје сам животни и радни стил.

ЛИТЕРАТУРА: И. Суботић, В. Голубовић, Зенит и авангарда двадесетих, Бг 1973; Л. Мереник, Београд: осамдесете. Нове појаве у сликарству и скулптури у Србији 1979–1989, Н. Сад 1995; Ј. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002.

Лидија Мереник

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)