БАЗИЛИКА

БАЗИЛИКА (грч. basilikh; stoav: краљевска дворана), у античкој Грчкој дворана у којој је службу вршио архонт. Касније је тај назив прешао на римску б. која је имала четвороугаони облик и била подељена са два реда стубова у три брода, од којих је средњи шири и виши од двају бочних. Средњи брод имао је изнад стубова низ прозора, који су унутрашњости грађевине давали главно осветљење. Насупрот улазу, на узвишеном месту се налазила полукружна трибуна, где је заседао суд. Касније се из трибуне у хришћанству развила апсида. Бочни бродови имали су често галерије за грађанство. С временом се појавио сложенији тип петобродне, а ређе вишебродне б. Као назив за богослужне просторије јавља се у хришћанству тек од IV в. у северној Африци. Б. је најранији облик цркве у хришћанској архитектури, који је имао пресудно значење за даљи развој црквеног градитељства. Она је већ у време Константина Великог добила главне карактеристике које су каснијим развојем доживљавале извесне промене. Мишљења научника о томе како се хришћанска б. развијала до IV в., значајно се разликују. Основне теорије су: 1. да је хришћанска б. потпуна копија римске, 2. да се развила сасвим самостално, одвојено од римске традиције, што се односи посебно на тип попречне б. у Месопотамији. У току VI в. хришћанска б. је коначно попримила своје суштинске карактеристике: издужени план, лонгитудиналну осовину, дрвену кровну конструкцију која је била изнутра видљива или сакривена равном таваницом, и четвороугаони или апсидални завршетак плана. Апсида, полукружна или четвртаста избочина у зиду средњег брода насупрот главном улазу, обично је нешто ужа од брода и уоквирена луком који понекад стоји на два стуба постављена пред њом. Испод ње често се налази дугуљаст простор с ниском оградом за певаче (schola cantorum). Касније се изнад олтара на стубовима подиже камени покров, a у средњем броду, уз scholu cantorum, амвон (проповедаоница). Протезис (мала просторија у којој су припремани жртвени дарови) и ђаконик (просторија у којој се чувала црквена одећа и где су се преодевали свештеници) смештени су са сваке стране апсиде у бочним бродовима или су призидани. Таваница је равна, конструисана од дрвених греда, каткада касетирана. Трансепт је попречни брод који се уметао између апсиде и бродова, па је тако црква добијала облик латинског крста. Кроз улаз насупрот апсиди долазило се у предворје. Испред улаза налазио се код старијих б. атријум, усред којег је обично био зденац. Касније се јављају торњеви округлог, квадратног или полигоналног облика, који су служили као звоници, а на Истоку и као одбрамбене куле. Најпознатије ранохришћанске б. су Базилика св. Павла изван зидина, базилике св. Сабине и св. Марије Велике у Риму, Базилика св. Аполинарија у Класи у Равени, Еуфразијева б. у Поречу и др.

У српској архитектури значајни су примери више б. пронађених на археолошком локалитету Царичиног града код Лебана. У њему се налазила епископска црква са крстионицом, која се убраја међу најмонументалније споменике византијске архитектуре на Балкану, епископска палата и б. са криптом. До сада је откривено девет б. од којих се издваја она са трансептом по јединственом подном мозаику чији распоред и симболика доприносе бољем разумевању литургијских обреда који су у њој вршени. У њој је пронађен монограм ктитора Јустинијана. На простору Петроварадинске тврђаве, који представља вредно археолошко налазиште, посебну важност има објекат тробродне б. коју су у XIII в. изградили Бенедиктинци.

ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, Bildwörterbuch der Architektur, Stuttgart 1968; С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, Бг 2004.

Бранка Ланцош-Малдини

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)