БОЈ НА ЧЕГРУ

БОЈ НА ЧЕГРУ, одиграо се између српске и турске војске 31. V 1809. Према устаничком ратном плану с почетка 1809. предвиђен је продор у суседне области Београдског пашалука из четири правца. Један од праваца била је долина Мораве и даље према Нишу. Војвода Милоје Петровић кренуо је са око 12.500 људи и 11 топова из Делиграда с намером да овлада Нишом, чија је посада бројала око 15.000 војника. Петровић се 2. V 1809. задржао код села Каменице на линији Попадика – Репиште – Равниште – Бели Брег и ископао шанчеве. На десном крилу (Попадика–Репиште) налазио се Илија Барјактаревић са око 2.000 пешака; у центру (на Равништу) Милоје Петровић са једним батаљоном српске регуларне војске и бећарима, укупно око 2.000 пешака и пет топова; на левом крилу (на падинама Белог Брега) Петар Добрњац и Хајдук Вељко са око 3.500 коњаника, пешака и два топа. Испред центра, на Чегру, Петровић је поставио 3.000 устаника и четири топа под командом Стевана Синђелића, а резерву, око 2.000 пешака, на Теменом Врху под Пауљем Матејићем. Због српске неактивности Турци су преузели иницијативу, вршећи испаде према Каменици. До 17. маја Срби су одбили три јача турска напада. У међувремену, искористивши руску неактивност на Дунаву, командант турских снага у Бугарској, велики везир Јусуф-паша, упутио је према Нишу укупно 40.000 војника који су били под командом Шашит-паше. Упркос сазнању о покрету турских трупа, М. Петровић није ништа предузимао и од Карађорђа је тражио нова појачања. На морал устаничке војске деловало је ривалство између Петровића и Петра Добрњца, које се пренело и на ниже старешине. Када је запретила опасност из правца Видина, Хајдук Вељко је 17. маја упућен с коњицом према Књажевцу и Сокобањи, а 28. маја придружио му се и П. Добрњац. На ослабљену устаничку војску Шашит-паша је кренуо ујутру 31. маја и уз подршку артиљерије са Виника напао центар с јаком коњицом и два топа, а на крилима с пешадијом. У резерви се налазио део коњице. Око Чегра су вођене жестоке борбе које су трајале цело преподне. Устаници су одбили неколико јуриша, али су Турци ипак успели да уз велике губитке продру у шанац. Петровић није упутио помоћ. Учиниле су то само неке од суседних старешина, али су то биле слабе снаге. Препуштен сам себи, видевши да Турцима стално пристижу појачања и да је даља борба узалудна, С. Синђелић је из пиштоља запалио складиште с муницијом и дигао у ваздух цео шанац погинувши с посадом и Турцима, који су у њега били продрли. Деморалисан, Петровић је напустио положај и војску и побегао у Делиград. У неуредном повлачењу српске снаге су претрпеле тешке губитке од турске коњице (4.000 мртвих). Победом на Чегру Турци су отворили пут за надирање долином Јужне Мораве према Делиграду. Бој је у литератури познат и као Каменички бој или Каменичка погибија. Од глава погинулих Срба Турци су код Ниша сазидали Ћеле кулу. На Чегру је 1878. подигнут споменик изгинулим Србима.

ЛИТЕРАТУРА: Н. М. Савић, „Бој на Каменици историска цртица из новије српске историје", Просветни гласник, 1888, 3; М. Вукићевић, „Каменичка погибија 19. маја 1809. године и њени узроци", Ратник, 1909, 67, 1.

Радомир Ј. Поповић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)