БУГАРСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

БУГАРСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Политички односи. Бугари (Протобугари) запосели су територију између Доњег Дунава и планине Балкана 680, где су затекли и покорили осам словенских племена. Измешали су се са Словенима и, као малобројни, примили словенски језик, али су дали своје име народу и држави. Ратовали су деценијама против Византије и, ширећи се на запад, покорили Тимочане у долини Тимока и Морављане у долини Велике Мораве, допревши тако до граница Србије, по свој прилици до долине Ибра. Бугарски кан Пресијам покушао је да потчини и Србе, па је нападао Србију кнеза Властимира три године и претрпео пораз између 836. и 852. Од тог времена почиње веће интересовање Византије за Србе, која је тражила савезнике у залеђу Бугарске да би се лакше одупрла бугарским нападима. Захваљујући испољеном интересовању, сачувана су фрагментарна обавештења о најранијим односима Срба и Бугара. Бугарски кан или кнез Борис (852–889) обновио је нападе на Србију око 880, али су Срби заробили Борисовог сина Владимира и 12 великих бољара, што је Бориса приморало да закључи мир са синовима српског кнеза Властимира – Мутимиром, Стројимиром и Гојником, који су заједно владали Србијом. После ових догађаја Властимиров син Мутимир самостално је завладао Србијом, заробио браћу Стројимира и Гојника, па их предао на чување својим савезницима Бугарима. На тај начин створени су услови да се Бугарска меша у унутрашње послове Србије, поготово када је Стројимировог сина Клонимира кнез Борис оженио угледном Бугарком, па је у том браку рођен будући српски кнез Часлав.

Савезнички односи између Бугарске и Србије трајали су до смрти Мутимира, којег је наследио син Прибислав, али је он убрзо свргнут с престола, па је Србијом загосподарио кнез Петар Гојниковић (894–917). Прибислав је с браћом Браном и Стефаном напустио Србију и склонио се у Хрватску. У првих пет година самосталне владавине Петра Гојниковића, односи између Србије и Бугарске били су непријатељски, па је Стројимиров син Клонимир, као претендент на престо, кренуо из Бугарске с војском и заузео један град у Србији. Супротставио му се са српском војском кнез Петар, па је у том сукобу Клонимир погинуо. Настојећи да избегне даље уплитање Бугарске у унутрашње прилике у Србији, кнез Петар се измирио с бугарским кнезом Симеоном који му је постао и кум, али је истовремено имао и добре односе с Византијом. Нашавши се под снажним и дуготрајним притиском Бугарске, Византија је настојала да на своју страну привуче Србију и Угарску, па је у том циљу византијско посланство започело преговоре с кнезом Петром. Када је бугарски кнез Симеон сазнао за преговоре, послао је велику војску са истакнутим војсковођама, које су повеле кнежевића Павла Брановића, претендента на српски престо. Бугарске војсковође успеле су лажним обећањима и заклетвама да намаме кнеза Петра на преговоре, а онда да га заробе и одведу у Бугарску, где је умро у затвору. Владар Србије постао је кнез Павле Брановић (918), као експонент Бугарске, али је он прешао на страну Византије, па су га Бугари протерали и на српски престо довели Захарију Прибиславића (921). После трогодишње владавине кнез Захарија се окренуо против Бугара и прешао на страну Византије, па је цар Симеон на Србију послао војску која је потучена. Убрзо је послата и друга бугарска војска која је са собом повела кнежевића Часлава као претендента на српски престо, који је имао и присталица у Србији, па је кнез Захарија напустио земљу и пребегао у Хрватску. Бугарске војсковође позвале су на преговоре српске жупане да прихвате новог кнеза, али су их на превару заробили и послали у Бугарску. Бугарска војска је 924. опустошила и привремено заузела Србију. После Симеонове смрти (927) из Бугарске је дошао у Србију кнез Часлав, који се уз знатну помоћ Византије учврстио на власти и остао на престолу до 950, а можда и нешто дуже. Истовремено с политичким утицајем, на прелазу из IX у X в., Србија се налазила и под снажним културним утицајем из Бугарске, посебно из црквено-културног средишта у Охриду, одакле су се шириле словенска писменост, глагољица, ћирилица и књижевност.

После смрти кнеза Часлава прекидају се обавештења о политичким односима Бугарске и Србије из више разлога. Часлављева држава се распала, па се првобитна Србија поделила на Рашку и Босну, а дуж Приморја осамостаљују се Зета и друге историјске области. Бугарска је, опет, за време дуге владавине цара Петра (927–969), Симеоновог сина, западала у све дубљу кризу, па је њену територију анектирао византијски цар Јован I Цимискије (971). Византијске војсковође заузеле су Поморавље и Рас, где су основане две византијске административне јединице које нису биле дугог века јер је на освојеним територијама избио велики устанак. На челу устанка (976) налазио се цар Самуило и његова браћа, с главним центрима у Преспи и Охриду. Самуило је за кратко време постао господар највећег дела некадашње Симеонове државе укључујући и Рашку. На страни Византије био је зетски кнез Јован Владимир, али је и он био приморан да се потчини Самуилу као његов вазал, задржавши власт у Зети. Обновљено Бугарско царство било је изложено снажним и дуготрајним нападима византијске војске, па је цар Василије II Бугароубица (976–1025), после Самуилове смрти (1014) и смрти његовог наследника Јована Владислава (1018), освојио њихово царство 1018, а истовремено и све бугарске и све српске земље. Из наведених разлога прекинуте су све политичке везе између Срба и Бугара за дужи низ година, до пред крај XII в.

Од византијске окупације најпре се ослободила Дукља или Зета, на челу с кнезом Војиславом (1038). За време владавине Војислављевог наследника, кнеза Михаила, избио је велики устанак 1072. против Византије, под вођством Ђорђа Војтеха. Устанак је захватио простор између Ниша и Скопља, а онда се проширио на југ до Костура у Грчкој. Устаници су се обратили за помоћ кнезу Михаилу, с намером да обнове бугарско царство. Кнез Михаило је послао у помоћ одред искусних ратника које је предводио Михаилов син Константин Бодин. Када је дошао у Призрен, устаници су Бодина прогласили за цара и том приликом дали му име Петар, које је носио и последњи бугарски цар. Обнављање бугарског царства превазилазило је снагу и устаника и Дукље, па је Византија угушила устанак и заробила Бодина, али је ово истовремено био и наговештај да се без Срба више не могу решавати крупна политичка питања у Поморављу.

Србија или Рашка ослободила се непосредне византијске власти 80-их година XI в. Сто година касније избио је устанак у Бугарској, под вођством браће Петра и Асена, па је тада започела борба против Византије за обнову Бугарске државе. У устанку су учествовали Бугари, Власи и велики број Кумана, а њихове вође помагао је и српски велики жупан Стефан Немања, који је у то време (1183–1190) такође ратовао против Византије. Савезништво између Србије и Бугарске прекинуто је вероватно у јесен 1190, када су између Византије и Србије успостављени пријатељски односи. Колико је познато, до краја XII в. није било непријатељства између Србије и Бугарске. Стање се променило када је Вукан Немањић уз помоћ угарског краља Емерика постао велики жупан и почео да влада српском земљом, укључујући и „нишевске пределе", за које је била заинтересована и Бугарска, с царом Калојаном на челу (1197–1207). Бугарска је тада била у сукобу са Угарском, па је Калојан искористио повољан тренутак да у лето 1203. упадне с војском на територију Србије и да је страховито опустоши, а такође и у спорне територије које је држала Угарска на десној обали Саве и Дунава. Овај поход олакшао је Стефану Немањићу да се врати на великожупански престо, али између Бугарске и Србије нису успостављени пријатељски односи. Непријатељства су појачана после погибије цара Калојана (1207). У Бугарској је започела борба између претендената на врховну власт, а Стефан Немањић је пружио помоћ Стрезу, једном од претендената на царски престо. Српски велики жупан запосео је, поред осталог, и Ниш са ширим подручјем, па је све то представљало разлог за вишегодишњи сукоб између Стефана Немањића и бугарског цара Борила (1207–1218). Српски велики жупан нашао се у веома незавидној ситуацији око 1214, када су против њега кренули латински цар Хенрик Фландријски, бугарски цар Борил и други непријатељи. Стефан Немањић успео је да порази војску својих противника.

Непријатељски односи између Бугарске и Србије нису поправљени за дужи низ година све док на српски престо није дошао краљ Владислав (1234–1243), који је био ожењен ћерком моћног бугарског цара Јована II Асена, па је између бугарског цара и српског краља успостављен однос као између „родитеља" и „сина" или „старијег" и „млађег" владара. Успостављена је присна сарадња и с бугарским патријархом, па је Св. Сава, на повратку из Јерусалима, посетио бугарског цара и патријарха у Трнову, где се тешко разболео и умро 14. I 1236. Идуће године краљ Владислав посетио је цара Јована II Асена и добио дозволу да пренесе мошти Св. Саве у Србију (1237). Са смрћу Јована II Асена и доласком на престо српског краља Уроша I (1243–1276) прекинути су пријатељски односи између Бугарске и Србије. Бугарски цар Михаило Асен (1246–1257) склопио је савез са Дубровчанима 1253. против краља Уроша, па је један бугарски одред продро дубоко у долину Лима, али се све на томе и завршило. Михаило Асен је убијен, па је за бугарског цара изабран Константин Тих Асен (1257–`1277), који је у своје претке убрајао Стефана Немању и Св. Саву. Србија је допринела његовом успону на престо, што је повољно утицало на обнову пријатељства и сарадње између две суседне државе.

Односи између Србије и Бугарске током последње четвртине XIII в. постали су сложени из више разлога. Царска власт је ослабила у бугарској држави, ојачао је утицај бољара, осамостаљивали су се обласни господари, утицај Татара из „Златне хорде" био је снажан на целој територији Бугарске, а уз све то Угарска и Византија, односно Никејци, нису престајали да се уплићу у ионако сложене односе у Бугарској. Краљ Милутин (1282–1321) настојао је да успостави добре односе с Бугарском, па се оженио Аном (1284), ћерком цара Георгија Тертера. Добри односи с трновским царем нису нарушени и поред тога што су осамостаљени бољари куманског порекла, Дрман и Куделин, опустошили област бившег краља Драгутина, који није могао сам да им се супротстави. Српски краљеви Драгутин и Милутин удруженим снагама заузели су Браничево и тврђаву у Ждрелу на Млави, скршивши на тај начин моћ Дрмана и Куделина (1291). Убрзо је уследио оружани напад на Србију осамостаљеног видинског кнеза Шишмана, вазала татарског војсковође Ногаја, чија је војска продрла дубоко до Хвосна и Руговске клисуре, где је претрпела пораз. Уследио је контранапад краља Милутина, који је с војском прогонио Шишмана и опсео Видин, па је Шишман морао да се спасава бекством из града преко Дунава. Нашавши се у незавидном положају, видински кнез се измирио с краљем Милутином, који му је вратио Видин и оженио га ћерком свог жупана Драгоше, а касније је Шишмановом сину Михаилу дао за жену своју ћерку Ану. На тај начин учвршћено је пријатељство између Србије и Видинске кнежевине, али се знало ко је „старији" а ко „млађи", пошто су Шишман и његов син Михаило постали вазали краља Милутина.

Успостављање вазалних односа није било у интересу Татара, па је њихов војсковођа Ногај припремио велику војску за напад на Србију, али је краљ Милутин отклонио ову опасност (1293) дипломатским путем, слањем великих дарова и талаца татарском војсковођи. У то време у Бугарској је дошло до смене на престолу, па је уз подршку бољара и сагласност Ногаја постављен за цара Смилец (1292–1298), који се налазио у потпуној зависности од Татара. Односи између српског краља и новог бугарског цара, који је потиснуо с престола цара Георгија Тертера (1280–1292), таста краља Милутина, нису могли бити пријатељски. После изненадне Смилчеве смрти (1298) Бугарска је запала у још дубљу кризу. Престо је формално и привремено припао Смилчевој удовици, али је у исто време било више претендената на царску круну. Управо у то време започели су и преговори између краља Милутина и византијског цара Андроника II Палеолога око успостављања мира и Милутинове женидбе са Симонидом. Преговори су били дуги, а против Милутинове женидбе с византијском принцезом била је, поред осталих, и Бугарска. На Милутинов двор долазило је често посланство из Бугарске које му је понудило да се ожени бугарском царицом, удовицом Смилчевом, и да на тај начин постане и цар Бугарске. Понуда је у први мах изгледала примамљива, што је ометало византијске преговараче, али је краљ Милутин није прихватио јер је као искусан политичар знао да би га то увело у веома сложене односе у Бугарској, а при том и у односе с Татарима. Понуда за брак је одбијена, што не значи да је дошло и до рата између Србије и Бугарске. Уосталом, краљ Милутин је у то доба имао верне вазале у видинским кнежевима. Односи с трновском Бугарском нагло су се погоршали, не због неуспелог брака с бугарском царицом, него највише због тога што је краљ Милутин, пре женидбе са Симонидом, преузео обавезу да своју жену, краљицу Ану, ћерку бившег бугарског цара Георгија Тертера и сестру новог бугарског цара Теодора Светислава (1300–1322), преда Византинцима, што је и учињено.

Односи између Србије и трновске Бугарске нису се поправили ни после женидбе Милутиновог сина Стефана (Дечанског) с ћерком бившег бугарског цара Смилца, Теодором, која се тада налазила у избеглиштву у Цариграду. Када је на царски престо у Трнову дошао Михаило Шишманић, некадашњи Милутинов зет и вазал, а у Србији се на престолу нашао краљ Стефан Дечански, односи између Србије и Бугарске запали су у дубоку кризу. Михаило Шишманић је раскинуо брак с првом женом Аном (Недом), ћерком краља Милутина и сестром краља Стефана Дечанског, да би се оженио удовицом Теодора Светослава, сестром византијског цара савладара Андроника III. Била је то увреда за српског краља, која је наговестила и оружани сукоб. Односи између Србије и Бугарске све су се више заоштравали, поготово када је Михаило Шишманић склопио савез с византијским царем Андроником III против Стефана Дечанског. Споразум је предвиђао заједнички напад бугарске и византијске војске на Србију. Српски краљ Стефан Дечански није чекао да се споје две непријатељске војске, него је напао Бугаре код Велбужда (данашњег Ћустендила) и нанео им страховит пораз 28. VII 1330. За време битке погинуо је и цар Михаило Шишманић, а група истакнутих бугарских бољара понудила је бугарски престо српском краљу, што је он одбио, као што је то својевремено учинио и краљ Милутин. У Бугарској је власт накратко преузела царица Ана, сестра Стефана Дечанског, и њен син цар Јован Стефан (1330–1331), али они нису дуго владали јер је извршен преврат, па је на бугарски престо доведен цар Јован Александар (1331–1371), рођак Михаила Шишманића.

На збивања у Бугарској као да су утицале и промене у Србији, где је Стефан Душан збацио с престола свог оца краља Стефана Дечанског. Већ идуће године успостављени су дуготрајни пријатељски односи између нових владара у Србији и Бугарској, Стефана Душана (1331–1355) и Јована Александра, што је потврђено склапањем династичког брака. Краљ Стефан Душан оженио се Јеленом, сестром цара Јована Александра, у лето 1332. Добри односи између двеју суседних држава одржали су се до краја Душановог живота, па и касније. Када је кнез Лазар постао господар Србије, удао је једну своју ћерку (1386) за Александра, сина бугарског цара Јована Шишмана (1371–1393).

Познато је да су Турци освојили област цара Јована Шишмана и град Трново 1393, а област његовог полубрата Јована Срацимира и град Видин 1396. Срацимиров син и савладар, цар Константин побегао је у Угарску, покушавајући без успеха да се поново врати на власт, а потом се склонио у Београд којим је тада владао деспот Стефан Лазаревић. Последњи бугарски цар Константин умро је у Београду 1422, а српски деспот га је ожалио као рођеног брата. У Србији су тада нашли уточиште и многи бугарски монаси, посебно они најобразованији, као што су Константин Костеначки Филозоф или Григорије Цамблак, који су стекли видно место у српској средњовековној књижевности.

Милош Благојевић

Долазак под турску власт представљао је једну од најзначајнијих прекретница у историји бугарског и српског народа. Нашавши се у границама мултиетничког царства, живећи вековима под турском влашћу, два народа прилагођавала су се новим условима, али су истовремено успели да сачувају своју индивидуалност и осећај етничке и религијске припадности захваљујући толерантној верској политици царства у XV–XVII в. Томе је значајно допринео и улазак западних бугарских крајева у оквире српске Пећке патријаршије и служба на црквенословенском језику, насупрот грчком у епископијама Цариградске патријаршије, с незанемарљивим утицајем на каснији политички развој. Поред тога, за разумевање процеса уобличавања националне свести српског и бугарског народа, као и узрока њихових каснијих сукоба, од посебног су значаја крупна етничка померања изазвана миграцијама, колонизацијама, ратовима, епидемијама и разним репресивним мерама карактеристичним за последње векове турског присуства на Балкану. Средњовековна етничка језгра остала су сачувана, али су последице честих етничких померања биле значајно етнички испреплетене периферне зоне које ће у будућности онемогућити јасно разграничење засновано на етничком принципу. Док су, с једне стране, најчешће били верна султанова раја, Срби и Бугари узимали су, с друге стране, учешће у ратовима страних држава против Османског царства, од похода угарске војске пре пада српске деспотовине, преко Кандијског рата до аустро-турских ратова у XVII и XVIII в.

Први српски устанак представља почетак новог раздобља у српско-бугарским односима. Борећи се против настојања Порте да војном силом поврати поредак у границама Царства, обновљена српска држава и њена војска преносиле су ратна дејства ван граница устаничке Србије и шириле дух слободе и свест о могућности ослобођења од турске власти на неослобођеним територијама насељеним хришћанским становништвом. Устаници крајем 1805. прелазе границу Београдског пашалука, ослобађају Неготин и продиру до Видина, Лома и Белоградчика, а слични упади понављају се и током следећих година, као део помоћи руској војсци која од краја 1806. ратује против Турака. Погранични крајеви насељени бугарским становништвом имали су за српске устанике велики значај услед неопходности да се успостави што ближи контакт с руском војском, те је њиховом ослобођењу од турске власти посвећена значајна пажња. Продори устаника имали су велики политички значај за бугарско становништво које се придружује српским одредима, а читаве породице се досељавају у Србију. У сарадњи с Бугарима прављени су 1812. планови о подизању устанка балканских хришћана уз подршку Русије, али је пропаст устаничке Србије следеће године онемогућила даљу српско-бугарску сарадњу. Владавина кнеза Милоша, који је уживао велики углед код хришћанског становништва у Турској, била је од изузетног значаја у образовању веза између српске државе и Бугара. Иако није смео пружити оружану помоћ устанцима Бугара уз границе српске државе, услед неповољне међународне политичке ситуације у револуцијама ненаклоњеној Европи, српски кнез издашно је помагао издавачку делатност бугарских просветитеља штампањем бугарских књига у штампаријама у Србији и тиме одиграо значајну улогу у процесу буђења националне свести бугарског народа. Поред тога, Србија је после решења аграрног питања и стварања ситног земљишног поседа била изузетно привлачна бугарском сељаку притиснутом турским наметима, те је досељавање бугарског становништва из пограничних нахија било честа појава.

Раздобље 1844–1868. представљало је врхунац српско-бугарске сарадње. Свестрана помоћ српске владе у оснивању школа, школовању учитеља и стипендирању ђака, предвиђена Гарашаниновим Начертанијем, као и укључење у шире политичке планове српске владе поделом бугарске територије на рејоне у циљу олакшавања заједничке акције против Турака, представљају основне карактеристике ове сарадње у раздобљу уставобранитељске владавине. Упркос томе, притиснута развојем међународних односа после гушења револуције 1848/49. Србија није помогла устанак у пограничним нахијама 1850, а за време Кримског рата водила је мирољубиву политику. Повратак кнеза Милоша донео је активнију политику Србије на Балкану. Србија је у то време код Цариградске патријаршије подржавала настојања Бугара да стекну верску аутономију у односу на Патријаршију којом су доминирали Грци, а из Србије у Бугарску прелазе оружане бугарске чете. У време друге владе кнеза Михаила везе су постале интензивније. Српски кнез је намеравао да помоћу савеза балканских држава и националних устанака у областима под турском влашћу створи велику јужнословенску државу у којој би Србија имала главну улогу. Већ 1862. стварани су планови за дизање буне у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Бугарској. Српска влада одржавала је везе с истакнутим бугарским револуционарима, у Београду је објављиван бугарски лист, а српска држава помогла је и формирање прве војне формације Бугара – Бугарске легије. Одржаване су везе и с бугарским емигрантима у Румунији. Између њих и српске владе постигнут је 1867. политички договор о стварању заједничке државе с кнезом Михаилом и династијом Обреновић на челу и Београдом као престоницом. Овај договор представљао је највиши домет српско-бугарске сарадње.

Крај 60-их и почетак 70-их година XIX в. указао је на будуће сукобе. Иако је званична Србија пружала подршку бугарским напорима за добијање аутономне цркве, оснивање Бугарске егзархије 1870. отворило је питање бугарских претензија на готово целокупан простор јужно од српско-турске границе насељен словенским становништвом. Српска влада није одмах схватила колику опасност делатност егзархије представља за државне и националне интересе Србије, те је и даље пружала подршку делатности бугарске емиграције у Букурешту и помоћ у припремама за устанак. Упркос томе, када је избио устанак српског народа у Херцеговини и Босни 1875, бугарски устанак у априлу 1876. брзо је угушен, а улазак Србије у рат с Турском није допринео избијању новог устанка у Бугарској. Тек руско-турски рат, у којем је на страни Русије учествовала и Србија, донео је ослобођење Бугарске. Српска војска ослободила је крајеве уз српску границу – Кулу, Белоградчик, Пирот, Ниш, Врање и стигла до Сливнице на правцу према Софији. Међутим, сагласно властитим интересима који су налагали стварање снажне словенске државе на путу према мореузима као стратешки најзначајнијем циљу руске политике на Балкану, Руси су у Сан Стефану наметнули Турцима потписивање уговора којим је предвиђено стварање велике бугарске државе на простору од Црног мора до Дрима и од Дунава до Егејског мора. Србија је крајњим напорима успела да издејствује останак Ниша у границама нове Србије, док је већи део њених ратних тековина припао Бугарској. Берлински конгрес изменио је одредбе Санстефанског уговора и Србији доделио Пирот и Врање, створио зависну Кнежевину Бугарску под султановим сизеренством и аутономну провинцију Источну Румелију, док су Македонија и делови Тракије враћени под непосредну турску управу.

Догађаји из времена Велике источне кризе отворили су сукоб између Србије и Бугарске око турског наслеђа на Балкану, пре свега око Македоније. После 1878. Србија је опрезно посматрала догађаје у Бугарској и турским провинцијама у страху од бугарског уједињења и обнове Санстефанске Бугарске у чему треба тражити основне мотиве за све снажније окретање Србије ка Аустроугарској и потписивање Тајне конвенције 1881, којом је суседна монархија признала Србији право на ширење преко јужних граница. Све отворенија бугарска пропаганда у Македонији и уједињење Источне Румелије с Бугарском у септембру 1885. изазвали су реакцију Србије и објаву рата 14. новембра упркос противљењу великих сила. После пораза на Сливници (17–19. новембар) и мировног уговора на бази стања пре рата (3. III 1886) Србија је приступила снажнијем организовању пропагандне делатности у Старој Србији и Македонији под окриљем Друштва Св. Саве, преко црквених упоришта у Скопљу, Велесу и Дебру, те преко конзулата које је отварала од краја 80-их година у Солуну, Битољу и Скопљу. Први покушај споразума представљала је Угодба из 1897, којом су се обе стране обавезале да не предузимају никакве кораке у Македонији без пристанка друге стране, а која је настала као последица усложњавања ситуације на Балкану услед избијања грчко-турског рата.

После смене династија у Србији 1903. долази до побољшања српско-бугарских односа, склапања тајног уговора о савезу 1904. и царинског савеза 1905. Бугарско објављивање постојања овог савеза довело је до погоршања аустро-српских односа и до царинског рата 1906. Појаву нових спорних питања око владичанских места у Македонији и трансбалканске железнице, у Бечу су користили за јачање антагонизма између две државе, подржали су проглашење бугарске независности 1908. и обећали Бугарској територију у сливу Јужне Мораве уколико јој се придружи у евентуалном рату против Србије. Међутим, интерес монархије да сачува Турску довео је у време италијанско-турског рата 1911–1912. до приближавања Србије и Бугарске и потписивања уговора о савезу 13. III 1912. којим су створене основе за образовање балканског савеза у који су ушле Црна Гора и Грчка, те за коначно рушење турске власти на Балкану. Ратна дејства савезника почела су у октобру и завршена су победом и поделом турске територије Лондонским уговором од 30. V 1913. Незадовољна добицима, Бугарска је ноћу 29/30. VI 1913. напала Србију и Грчку, била поражена од српске војске на Брегалници и изгубила рат, а уговором у Букурешту (10. VIII 1913) потврђена је постојећа подела Македоније. У I светском рату Бугарска је учествовала на страни Централних сила, у октобру 1915. напала Србију, те припојила територију источно од Мораве, јужну Србију и „српску" Македонију. Победа сила Антанте, уз које се борила Србија, значила је и нови пораз бугарских претензија на Македонију. После пробоја Солунског фронта средином септембра 1918. Бугарска је капитулирала 30. септембра. Одредбама мировног уговора у Неију дошло је до исправке српско-бугарске границе у корист Краљевине СХС.

Момир Самарџић

Пораз Бугарске у I светском рату пресудно је утицао на карактер будућих југословенско-бугарских односа. Мировним уговором потписаним у Нејиу на Сени 27. XI 1919. Бугарска се обавезала да Краљевини СХС врати Вардарску Македонију и делове јужне и источне Србије, уступи Струмицу, Босилеград и Цариброд, изврши одређена репарациона плаћања, казни починиоце ратних злочина и смањи сопствену оружану силу. Нова бугарска послератна влада премијера Александра Стамболијског настојала je да се одрекне традиционалне бугарске спољне политике и склопи споразуме са југословенском краљевином којима би се учврстио мир између две државе, на шта је влада Краљевине СХС гледала у почетку с подозрењем због активности бугарских комитских група на простору Македоније. Политика владе А. Стамболијског брзо je почела да даје резултате, али су позитивне тенденције у југословенско-бугарским односима прекинуте јуна 1923, после војног преврата у Бугарској и убиства Стамболијског од стране политичких група које су подржавале реваншизам према југословенској држави и герилске акције на њеној територији. Краљевина СХС примила је избегле чланове Земљорадничког народног савеза и министре из кабинета Стамболијског, постигавши с њима договор о заједничком раду на обарању нове бугарске владе која је појачала комитске акције на територији Македоније. Лоши међудржавни односи додатно су се погоршали 1927, после боравка вође усташког покрета Анте Павелића у Софији и успостављања ближих веза између усташког покрета и радикалног крила ВМРО под патронатом Италије. Интензивирање комитске акције довело је наредне године до затварања границе, обостраног сабирања трупа на границама и ратних претњи. До побољшања међусобних односа дошло је тек 1933–1934, након размене посета краља Александра и краља Бориса, као и одлуке владе Кимона Георгијева о распуштању ВМРО. Стварање Балканског савеза између Југославије, Грчке, Турске и Румуније 1934. негативно је утицало на положај Бугарске, која је одбијала да прихвати чланство у том савезу, пошто би се у том случају посредно одрекла територијалних претензија према суседним земљама. Насупрот томе, нова бугарска влада премијера Кјосеиванова настојала је да склопи билатералан војни пакт с Југославијом и у том циљу се одрекла ревандикација према Југославији. Пошто је успела да увери своје балканске савезнике да споразум с Бугарском није уперен против њих, Краљевина Југославија је јануара 1937. потписала с њом Пакт о вечном пријатељству, којим су се државе потписнице обавезале на решавање спорова путем споразума. Наредне године Бугарска је са осталим чланицама Балканског пакта постигла споразум о ненападању, чиме је добила право на наоружање забрањено нејским мировним уговором. Од тог момента југословенско-бугарски односи су били обележени двема противречностима: Југославија је настојала да везивањем Бугарске за Балкански пакт створи блок неутралних држава и тиме индиректно лиши Бугарску територијалних претензија према суседима, а Бугарска да приступањем силама Осовине удаљи Југославију од Балканског пакта и створи услове за сопствено територијално проширење. На крају се и југословенска влада, окружена земљама савезницама сила Осовине, прикључила том војном савезу.

Приступањем Бугарске и Југославије Тројном пакту марта 1941. обе државе су се нашле у истом блоку, што је окончано државним ударом у Југославији 27. III 1941. Одмах по капитулацији Краљевине Југославије 18. IV 1941, бугарске трупе су запоселе делове југословенског простора и на основу сагласности немачког министарства спољних послова спровеле окупацију територије источно од линије Пирот – Врање – Скопље – долина Вардара, чиме су окупиране четири петине Македоније, део југоисточне Србије и мањи део Косова и Метохије. На окупираној територији су до краја маја успостављени бугарски административни и полицијски систем, судска власт, као и привредни и финансијски систем, који је требало да је учине интегралним делом Бугарске. Отворене су бугарске школе и успостављена власт Бугарске православне цркве, а током 1942. донети закони којима су регулисана својинска и стамбена питања бугарских колониста и питања држављанства, стварајући предуслове за денационализацију локалног становништва и њихово убрзано бугаризовање. Истовремено, бугарске трупе су на територији Србије и Македоније извршиле низ тешких ратних злочина и учиниле велику материјалну штету. Преокрет на фронтовима 1943. и иступање Италије из рата ставили су Бугарску у тешку позицију. Продор јединица Црвене армије довео је до бугарске капитулације 9. IX 1944. Преузимање власти од стране отечественофронтовске владе утицало је на зближавање Бугарске са НOП у Југославији. Кулминацију сарадње представљало је потписивање међусобног споразума у Крајови 5. X 1944, који је касније имао изузетан значај за утврђивање положаја Бугарске на Мировној конференцији у Паризу по завршетку рата. На основу тог споразума бугарске јединице су учествовале у ослобађању Македоније и јужне Србије, те борбама на Сремском фронту крајем 1944. и почетком 1945.

Током првих послератних година у оквиру свеопштег југословенско-бугарског зближеавања поново је актуелизовано питање Балканске федерације. Основу будуће федерације требало је да представљају споразуми о привредној сарадњи, царинским олакшицама и припремама за царинску унију Бугарске и Југославије, о двовласничким имањима на југословенско-бугарској граници и о пријатељству и узајамној помоћи, склопљени у време боравка премијера Георгија Димитрова у Југославији лета 1947. и маршала Јосипа Броза Тита у Бугарској у јесен исте године. Убрзо се показало да постоје важне разлике у погледу поимања карактера будуће федерације. По избијању сукоба између Југославије и Информационог бироа (Коминформа) идеја о Балканској федерацији је пала у заборав. Сви међудржавни уговори настали током четворогодишњег периода интензивне сарадње поништени су и стављени ван снаге. Дотадашње изјаве о братској солидарности два словенска народа, повезана традицијом, културом и обичајима, замениле су узајамне оптужбе и увреде. Пропагандни рат је праћен бројним оружаним провокацијама и граничним сукобима, који су претили да прерасту у отворен војни сукоб.

После Стаљинове смрти 1953. уследило је настојање новог совјетског руководства да поново успостави однос са Југославијом, што се позитивно одразило и на југословенско-бугарске односе. После успешно завршених преговора о отклањању и решавању граничних инцидената, потписани су и споразуми о регулацији граничног саобраћаја и промета, као и низ трговинских уговора. Посебан подстицај међудржавним односима представљала је посета Југославији бугарске државне делегације предвођене првим секретаром ЦК Бугарске комунистичке партије Тодором Живковим, септембра 1956. Међутим, већ од јесени 1956, као последица југословенских ставова по питању криза у Мађарској и Пољској, дошло је до сукоба између Југославије и блока социјалистичких земаља. Сукоб се наставио југословенским дистанцирањем од источног блока на Московској конференцији 1957. и совјетским критикама новог програма СКЈ, што се у великој мери одразило и на стање југословенско-бугарских односа. Посебно заоштравање међудржавних односа почетком 1959. праћено је поновним оживљавањем теоријских расправа у којима је бугарска страна негирала постојање македонске нације, што је у Југославији тумачено као вид територијалних аспирација.

До позитивних промена у југословенско-бугарским односима дошло је током шездесетих година. У том периоду су се десили бројни сусрети председника двеју држава, Јосипа Броза Тита и Тодора Живкова: у Београду 1963, 1966, 1967. и у Софији 1965. Унапређење билатералне сарадње остварено је и кроз честе размене посета министара иностраних послова, као и парламентарних, привредних и партијских делегација. До извесног погоршања односа између две државе дошло је после југословенске осуде совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. и изјава бугарских званичника да је такав модел могуће применити и на друге социјалистичке земље, уколико би се проценило да развој социјализма у тој земљи тече супротно од општих токова, што је за последицу имало убрзану концентрацију југословенских војних снага на граници с Бугарском, али је та криза веома брзо превазиђена. Почетком 70-их година интензивирани су напори на плану унапређења међудржавне сарадње, посебно после сусрета Јосипа Броза Тита и Тодора Живкова у Хелсинкију 1975, на оснивачком скупу Организације за европску безбедност и сарадњу. Политичка и економска криза у обе земље током осамдесетих, убрзано распадање источног блока и југословенске федерације негативно су утицали на развој међусобних односа, због чега су покушаји унапређења економске и културне сарадње између Југославије и Бугарске стагнирали у односу на претходну деценију.

Током читавог периода после II светског рата југословенско-бугарски односи били су испуњени међусобном сумњичавошћу и подозрењем, што је допринело изостајању значајније културне, економске, војне и технолошке сарадње. Привредна сарадња се сводила на робну размену, док су виши облици економске сарадње такође изостали. Такво стање билатералних односа се, без обзира на сталне успоне и падове међусобне сарадње, задржало до распада социјалистичке Југославије. По распаду СФРЈ, односи између Савезне Републике Југославије и Бугарске задржали су ранији карактер, уз известан напредак на плану економске и политичке сарадње, што је било нарушено бугарском подршком економским санкцијама међународне заједнице против Југославије 1992. и 1998, те бугарским уступањем ваздушног простора НАТО за нападе на Југославију 1999. Односе између Србије и Бугарске угрозило је и бугарско признавање независности Косова 2008.

Александар Животић

Привредни односи. Почели су да се развијају у другој половини XIX в., односно после Берлинског конгреса (1878). Одлукама Берлинског конгреса Србија је била принуђена да води аутономну трговинску политику (поред уговорне, коју је имала с пет главних европских земаља), у оквиру своје царинске тарифе од 5. VI 1883. Од земаља с којима се тада трговало, остала је једино Бугарска с којом се није могао закључити уговор и према којој је примењивана ова аутономна тарифа. О реалним трговинским односима сведоче и следећи статистички подаци у табели 1.

У посматраном периоду удео Бугарске у укупној робној размени Србије са светом релативно је веома мали и неуједначен по годинама. Тако, нпр., тај удео у укупном српском извозу 1879. износи 9,30% (Бугарска је те године треће српско извозно тржиште, одмах после Аустроугарске и Босне), односно 10,48% 1880 (друго тржиште, одмах после Аустроугарске), да би затим опадао током следећих 20 година и 1900. износио свега 0,94%. Увоз из Бугарске такође варира по годинама, с тим што је његов удео у укупном српском увозу знатно мањи него код српског извоза. Тај удео креће се од 0,22% 1893. до 3,13% 1890. Размена с Бугарском расте почетком XX в., посебно у периоду затегнутих односа, па и Царинског рата Аустроугарске са Србијом, тј. 1904–1912. У читавом периоду од 33 године Србија бележи углавном већи или мањи суфицит у билатералној трговини, а једине дефиците бележи 1890, 1898, 1904, 1905. и 1910. У целини у том раздобљу могућности веће билатералне трговине нису биле искоришћене. Србија је у Бугарску тада извозила углавном прерађену кудељу и ужарију, стoку и сточне производе, дрво и производе од дрвета, ракију, мекиње, цемент, руде, угаљ, брикете, циглу, цреп итд. Из Бугарске су се највише увозили вуна, аба, сукно, шајак и др.

До институционализације привредне сарадње Србије и Бугарске у периоду до I светског рата није дошло, пре свега због непостојања одговарајућих трајније добрих политичких односа, иако је економско и посебно трговинско зближавање двеју суседних, словенских земаља, било императив и услов даљег развоја целокупне привреде и трговине двеју земаља. Тога су били свесни пре свега пословни људи, као и политичари којима су економски проблеми били блиски, па је управо у тим и таквим круговима никла идеја и покренута иницијатива о заједничком раду на институционализацији привредне сарадње изван државног нивоа. Такву иницијативу покренула је Софијска Трговачко-индустријска комора, 9. XI 1910, да би 23. X 1911. у Софији био основан Комитет за економско зближење Србије и Бугарске. Задаци Комитета били су: пуно и свестрано зближење бугарског и српског народа на економској основи, старање да се што пре уклоне све препреке међусобној трговини итд. У Програму рада Комитета биле су чак и такве смеле идеје, као што су изједначавање привредног и трговинског законодавства двеју земаља, као и увођење заједничке трговинске, индустријске и пољопривредне политике. Статут Комитета је утврдио да се Комитет састоји од 48 чланова, од којих свака страна именује по 24 члана. Комитет се дели на две Секције: српску и бугарску. Члан 2. Статута каже да се Комитет не меша у унутрашњу и спољну политику двеју земаља. О значају који су две стране дале Комитету говори и састав српске Секције, који обухвата људе као што су: председник др Михајло Поповић, директор Државних железница, потпредседник Коста Стојановић, бивши министар и народни посланик, док су остали чланови били и председници Српске индустријске коморе, Српске трговачке коморе, директор Савеза српских земљорадничких задруга, директори најважнијих банака и професори универзитета. Ове позитивне идеје и иницијативе за зближавање двеју земаља пале су у воду наглим погоршањем политичких односа, које је кулминирало директним сукобом у Другом балканском (1913) и у I светском рату.

Период између два светска рата (1918–1941) зато је и био у знаку обостраних настојања за постепено превазилажење тешких последица поменутих ратова, и то пре свега на плану економске сарадње. Та сарадња одвијала се у оквиру односа Бугарске с Краљевином СХС (1918–1928) и Краљевином Југославијом (1929–1941). Пошто је Србија имала значајан удео у укупној тадашњој трговини југословенске краљевине с Бугарском, индиректно и оквирно се може анализирати српско-бугарска трговина у истом периоду. Тако je, нпр., 1925. увоз Краљевине СХС из Бугарске износио свега 12,1 мил. динара (према, нпр., 1.604 мил. дин. увоза из Аустрије). Робна структура тог скромног увоза показује највеће учешће трију група производа: фосилних горива (5,5 мил. дин.), гвожђа и производа од гвожђа (1,3 мил. дин.) и вуне и осталих животињских длака за предива (1,2 мил.). Србија је увозила из Бугарске све те производе. Исте године, извоз у Бугарску вредео је 73,4 мил. динара, а најважније ставке тог извоза биле су: житарице (41,8 мил. дин.), млинарски и други производи (17,9 мил. дин.), гвожђе и производи од гвожђа (5,2 мил. дин.) и хартија и производи од хартије (3,4 мил.). Ту се с већом сигурношћу може проценити да је удео Србије у укупном југословенском извозу у Бугарску те године био најмање 50%. У време Краљевине Југославије Бугарска остаје ван круга од 20 најважнијих земаља-партнера у извозу и увозу, с још мањим уделом у укупној размени и у укупном југословенском извозу и увозу. Тако je 1939. укупан извоз у Бугарску износиo само 8,3 мил. динара. Најважнији производи тог малог извоза били су: каустична сода (2,8 мил. дин.), дрво за израду целулозе (1,5 мил. дин.), кестенови екстракти за штављење коже (1,1 мил.) и живи коњи (1 мил.). Удео Србије може се проценити оквирно на 30–50% тог укупног извоза. Исте године, увоз из Бугарске такође је био веома мали (7,9 мил. дин.), а најважнији производи су били: уљано семење (4,4 мил. дин.) и антрацит – камени угаљ (2,2 мил. дин.). Средином 30-их година поново оживљавају идеје и иницијативе ранијег Српско-бугарског комитета за економско зближење Србије и Бугарске, овога пута у виду активности новоформиране Југословенско-бугарске лиге, која опет окупља значајна имена српских интелектуалаца и пословних људи, с готово идентичним програмом рада, циљевима и задацима, зацртаним у поменутом Комитету. У Управном одбору Лиге били су угледни професори универзитета (Владимир Митровић, председник, Владета Поповић, Милан Бартош и др.), готово сви из Србије. Лига је, између осталих, покренула и иницијативу за организовање изложби српске и бугарске индустрије и привреде, с циљем оживљавања робне размене двеју земаља и учвршћивања пословних веза привредника двеју страна. Тим активностима придружује се и новоформирана Југословенско-бугарска привредна комора у Београду (1940) са својом посестримом основаном у Софији, са заједничким циљем оживљавања привредних веза Бугарске и Југославије. Међутим, даљи развој билатералне привредне сарадње опет је био прекинут, овога пута II светским ратом, у оквиру којега су се Србија и Бугарска опет нашле на супротним странама.

У периоду после II светског рата поново настаје фаза болног и успореног опоравка билатералне привредне сарадње, опет оптерећене нерешеним политичким односима. Редовна статистика спољне трговине Србије расположива је тек од 1971 (табела 2).

У периоду 1971–1988. робна размена је релативно мала и неуједначена по годинама, уз изражени мањи дефицит на једној или другој страни. Међутим, у току последњих 20 година размена постепено расте, посебно брзо у току последње четири године, када се повећава за 3,5 пута, с тим што брже расте бугарски него српски извоз, па се и дефицит на српској страни, који се бележи током последњих 20 година, повећава у тој мери да је сада двоструко већи од целокупног српског извоза. У 2008. размена је достигла историјски максимум, од близу 1 милијарде USD, али је и дефицит на српској страни близу 0,5 милијарде USD. Бугарска је 2008. била седми партнер Србије у увозу и тринаести партнер у извозу. Привредна сарадња и даље се највећим делом своди на робну размену, док су слабо заступљени дугорочни облици сарадње (заједничка улагања, производна кооперација, пословно-техничка сарадња, заједнички наступ на трећим тржиштима). Значајне промене настале су у процесу транзиције и приватизације двеју привреда. Бугарске фирме су после 2000. купиле преко 20 српских фирми и у њих уложиле преко 110 мил. евра. У Бугарској је почетком 2009. било регистровано близу 300 мешовитих српско-бугарских фирми, од којих су 135 биле са 100% српским капиталом. Једина велика српска инвестиција у Бугарској била је куповина српске компаније „Делта" у 2007. бугарског трговачког ланца „Пикадили" с улагањима од 70 мил. евра.

Робна структура билатералне трговине током последњих неколико година показује да на обе стране преовлађују полупроизводи индустрије, сировине, репроматеријали и пољопривредни производи, док опрема (машине и транспортни уређаји) чини свега око 10% укупне размене. Ту је истовремено и једини део укупне билатералне размене у којем Србија бележи бољи резултат, јер опрема у њеном извозу у 2008. чини око 12% укупног извоза, док је на бугарској страни тај удео био само 5%. Најважнији производи српског извоза у првом полугодишту 2009. били су: жути кукуруз, руде олова и концентрати, сирово сојино уље, дизел гориво, сирови шећер, бели лим дебљине до 0,2 мм, препарати за ручно прање рубља и посуђа, спољне аутогуме, „сплит системи", бомбе, гранате, мине итд. На страни увоза из Бугарске најважнији производи били су: катоде и секције катода, руде бакра и концентрати, дизел гориво, електрична енергија, лака уља за прераду, челичне топловаљане шипке, полипропилен у примарним облицима, боце од обојеног стакла, полиетилен густине до 0,94, диамонијум фосфат и др. У истом периоду водећи српски извозници на бугарско тржиште били су: „ЈУ ЕС Стил" (US Steel) Смедерево, „Котанго" Београд, „К&K Електроникс" Београд, „МК Комерц" Нови Сад, „Соја протеин" Бечеј, „Мотус Плус" Београд, НИС Нови Сад, „Хенкел Мерима" Крушевац, „Тигар гума" Пирот, „Инос Балкан" Ваљево и др. Водећи увозници били су: Ваљаоница бакра Севојно, РТБ „Инвест" Бор, „Лукоил-Беопетрол" Београд, ХИП „Петрохемија" Панчево, „Гранд Инжењеринг" Бор, „ЧЕЗ Србија" Београд, НИС Нови Сад, ЕПС Београд, „Кока Кола" Земун, „Карлсберг (Carlsberg) Србија" Челарево.

Још увек важећа институционална основа билатералне привредне сарадње су: Протокол о примени клазуле најповлашћеније нације између ФНРЈ и Бугарске (важи од 11. 1. 1957), Споразум између Владе ФНРЈ и Владе НР Бугарске (НРБ) о индустријској сарадњи (12. III 1963), Споразум о пограничној робној размени између СФРЈ и НРБ (3. III 1971), Платни споразум с Бугарском (26. VIII 1975), Споразум између Владе СФРЈ и Владе НРБ о дугорочној привредној, научној и техничкој сарадњи, производној кооперацији и специјализацији (4. XI 1975), Споразум Савезне владе СРЈ и Владе НРБ о узајамном подстицању и заштити улагања (9. I 1997), Споразум између СРЈ и НРБ о међународном комбинованом превозу робе (30. III 2003). Споразум о слободној трговини између Србије и Црне Горе (СЦГ) и Бугарске закључен је 2004. у оквиру ЦЕФТА Споразума о либерализацији трговине у југоисточној Европи, али је престао да важи 1. I 2007, када је Бугарска постала пуноправни члан Европске Уније. Ипак, већ 30. XI 2007. потписан је Споразум о економској сарадњи Србије и Бугарске, чиме су обезбеђени континуитет и услови за даљи развој билатералне трговине и укупне привредне сарадње и после приступа Бугарске ЕУ. Циљ Споразума је развој сарадње у области индустрије, пољопривреде, шумарства, енергетике, истраживања и развоја, грађевинарства, сарадње малих и средњих предузећа. У циљу примене Споразума формирана је и Мешовита комисија за економску сарадњу. Приоритетни пројекти од заједничког интереса су: електрификација железничке пруге Драгоман–Димитровград–Ниш, електрификација, рехабилитација и модернизација железничке пруге Софија–Ниш и изградња аутопута на истој релацији (прва деоница од 14 км од Ниша до Нишке Бање отворена је 2. XI 2007), изградња гасовода Димитровград–Дупница. У Софији је 24. IV 2008. основан Бугарско-српски економски форум, који треба да допринесе економској сарадњи двеју суседних земаља и даљем развоју укупних економских односа, посебно у области модерне инфраструктуре, сарадње у енергетским пројектима, развоја програма пограничних региона и локалних заједница с обе стране границе и нарочито у региону Димитровграда. Започела је и билатерална сарадња на нивоу привредних комора. Средином 2001. у Софији је потписан Споразум о сарадњи Привредне коморе Србије и Бугарске индустријске коморе, а у марту 2005. Протокол о сарадњи привредних комора Србије и Бугарске.

Младен Обрадовић

Културни односи. Црквени односи трајно су добри још од времена примања хришћанства. Бугари су до своје цркве дошли пре Срба, јер су и независну државу добили пре Срба. У времену примања хришћанства оба народа били су у јурисдикцији римског епископа до VIII в., када је у време иконоборства цар Лав V цео Илирик потчинио цариградском патријарху. Вешто користећи несугласице Цариграда и Рима Бугари су 870. добили самосталну цркву, ослободили се латинског свештенства и створили своју националну цркву и националну јерархију. Границе српске и бугарске цркве поклапале су се са границама њихових држава. Заједничко словенско порекло и сличан правопис дозвољавали су мешање монаха и књига. Бугарских монаха било је у средњовековној Србији као и српских у бугарским манастирима. Св. Сава умро је у Трнову и краљ Владислав једва је успео да измоли дозволу за пренос његових моштију у Србију, јер је и код Бугара био веома поштован. Српски великаш Хреља Драговоља ктитор је значајног бугарског манастира Рилa у којем почива по основу ктиторског права. За Св. Јована Рилског и данас није сигурно да ли је бугарске или српске народности. Српска и бугарска црква сложно су се одупрле унионистичкој политици цара Михајла VIII Палеолога, због чега је он њихове територије потчинио Охридској архиепископији. Његово решење није реализовано, али је на сабору у Лиону (1274) он поново тражио од папе да се бугарска патријаршија и српска архиепископија укину „јер су основане без дозволе папине, а на штету Охрида".

Реформу бугарског патријарха Јефтимија у Србији је у области правописа и црквених књига спроводио Констанин Костенечки, познатији као Констанин Филозоф. Монах Ромил дошао је у Србију код кнеза Лазара и настанио се у тек изграђеној Раваници, у чијој је припрати сахрањен. Григорије Цамблак био је старешина манастира Дечана и писац житија српских владара. Бугарски патријарх учествовао је у крунисању Душана за цара и тиме је догађају дао међународну димензију. Бугарин Јефрем био је српски патријарх у два маха (1375–1379; 1389–1390). Обнављањем Пећке патријаршије 1557. под патријархом Макаријем део бугарских територија био је кратко време у њеној јурисдикцији, па је зато у својој титули носио и наслов „патријарх Бугара". Убрзо је Софија изузета и потчињена Цариграду. У време турског ропства видински епископ држао је део простора источне Србије, а мошти св. краља Милутина сагласношћу охридског архиепископа пренете су у Софију, где и данас почивају. Герасим (Ђорђевић), епископ шабачки (1831–1839), родом је из Видина.

У тренутку када је национално постало важније од духовног дошло је до првих неслога између Срба и Бугара на терену црквених односа. Стварање егзархије као посебне црквене организације за словенске народе у Турској царевини поздравили су Срби изван Кнежевине Србије и пришли јој. Када је она ускоро постала искључиво Бугарска егзархија, дошло је до разочарења Срба и напуштања егзархије. Бугари су учинили много неканонских и криминалних радњи огрешивши се о Србе на простору Македоније. То се поновило и у I светском рату када су побили све српске свештенике (153) у окупираној зони. У време оснивања Македонске православне цркве 60-их година ХХ в. многе помесне цркве писмено су подржале став Српске цркве прогласивши Македонску православну цркву за расколничку организацију. Бугарска црква није се писмено обратила СПЦ али је одбила општење са Македонском православном црквом, што значи да је не признаје за помесну цркву основану по канонима.

Крајем ХХ в. српски патријарх Павле учествовао је у смиривању прилика у Бугарској изазваних захтевом да бугарски патријарх Максим поднесе оставку и повуче се с трона. Бугарски антипатријарх Пимен у договору с Миленком Стефановићем, амбасадором СРЈ у Бугарској (потом председник Друштва црногорско-бугарског пријатељства), хиротонисао је 15. III 1998. у Софији раскалуђера Мираша Дедејића, а 31. X 1998. епископ Бугарске расколничке групе Јевдокије и самозвани бискуп Антонио де Росо из Италије, устоличили су га на Цетињу и тиме допринели одржавању расколничке Црногорске православне цркве. Синод Бугарске цркве није успео да преко владине Дирекције за веру спречи тај неканонски чин, о чему је обавестио српску патријаршију. Поглавари обеју цркава помињу један другога на богослужењу како то канонски приличи поглаварима двеју сестринских православних цркава.

Радомир Милошевић

Из 30-их година XIV в., када вазал краља Душана, Стефан Хреља Драговоља (Реља Крилатица из народних песама), подиже цркву и кулу у Рилском манастиру по угледу на хиландарски католикон и пиргове Св. Ђорђа и Св. Саве, потичу прва сведочанства о везама ова два манастира. Осим што је као монах Харитон погребен у цркви о чему постоји и натпис, у Рилском манастиру су сачувани и дрворезбарени Хрељин трон и улазна врата у светогорском стилу технике ажурирања. При двору бугарског цара Јована Александра, шурака цара Душана, у Трнову или „другом Цариграду", у XIV в. се оснива културни центар са скрипторијумом који ће постати познат као трновска радионица. Један од рукописа из времена Јована Александра, пример провинцијског стила Палеолога, јесте Томићев псалтир (1356–1366), назван по професору Београдског универзитета, филологу Сими Новаковићу Томићу, који га је пронашао у Македонији 1901, у коју га је послала СКА. Томићев псалтир писао је грешни Симон, у монаштву Симеон, који је исписао укупно четири бугарска и преписао пет српских рукописа, што није усамљена појава у XIV в. (писар Станислав). Преко фресака у пећинској цркви у Иванову, овај минијатурни стил утицаће и на српско зидно сликарство после 1370. и новгородско Теофана Грка од 1378. После пада Бугарске под Турску (1393), Србију запљускује талас избеглица, нарочито монаси-писари и преписавачи књига који изузетно унапређују развој наше књижевности (Ромил у Раваници, Константин Филозоф у Манасији). У софијској Народној библиотеци (Aлександрида, Прича о Троји, Четворојеванђеље попа Никодима), Архиву Бугарске академије наука (Битољски Триод, Минеј) и Рилском манастиру (Беседе Јована Златоустог) чува се више српских рукописа настајалих између XII и XV в., са орнаментима у балканском стилу византијске минијатуре. Од 1920. у софијском Националном археолошком музеју се чува обострано сликана икона Богородице са светим Јованом Богословом и Визијом пророка Језекиља из манастира Поганова крај Димитровграда. Као рад најбољих солунских мајстора, она је изузетна и по ретко илустрованој апокалиптичкој теми о извору живе воде. Доказ да је кратовска преписивачка школа на челу са попом Јованом (1558–1583) била провинцијална само у географском али не и у културном смислу, јесте утицај овог скрипторијума на украшавање књига не само у Босни, Славонији и Срему него и у Бугарској, Румунији, Русији и Хиландару. Рукописи српског попа Јована похрањени су у Црквеном и Уметничком музеју у Софији, Рилском манастиру, манастиру Зографу на Светој Гори и у Музеју СПЦ у Београду. Током XVI и XVII в. у Рилском манастиру се израђују копије хиландарских столица типа „Савонарола" и прва реплика иконе Богородице Тројеручице. У рударском месту Ћипровац подно Старе Планине у северозападној Бугарској, у XVI и XVII в. радила је најпознатија златарска школа на Балкану. Црквене сасуди врхунске израде мајстора ћипровске радионице (окови за јеванђеља, путири, чаше, дарохранилнице, ћивоти, крстови, кандила, жезла) биле су део инвентара како бугарских тако и румунских и српских манастира (Хопово, Раваница). Радови ћипровских златара, мајстора Недељка и Николе Недељковића у другој половини XVII и почетком XVIII в., одликују се преплитањем исламских елемената и византијске традиције са западноевропском уметношћу (Музеј СПЦ, Београд).

У групи сликара који између 1722. и 1724. бораве у Пећкој патријаршији, били су један Бугарин и Грк мирјанин са задатком да насликају иконостас за главну цркву Св. апостола. Од друге половине XVIII в., за време архимандрита Данила из Габрова и проигумана Пајсија, Хиландар стиче велики углед код Бугара, па њихове богате чорбаџије својим новчаним прилозима финансирају извођење грађевинских радова у манастиру и обнову живописа у параклисима Св. Јована Рилског (1757), Св. Димитрија и Св. Саве (1779). Хаџи Влчо из села Банско приказан је као ктитор с моделом храма у параклису Св. Јована Рилског (раније Св. Стефана), а у знак братства са Рилским манастиром корчанска браћа Константин и Атанас живопишу четири сцене из живота овог најпоштованијег бугарског светитеља. Бугарски приложници из Видина и Копривштице предвођени попом Најданом плаћају обнову живописа параклиса Св. Димитрија и Св. Саве, уједно и најзанимљивију сликарску целину остварену у Хиландару током XVIII в. Шест Христових парабола у параклису Св. Саве, коришћеног при обреду монашења, непознати сликар бугарског порекла живопише по новом програму изразито барокне тематике, чија се етничка припадност препознаје у аутентичним костимима из оног времена. Настојањем и новцем бугарских хаџија из Видина, Пазарџика и Казанлика позлаћује се иконостас у хиландарском католикону (1774), обнављају изгореле манастирске келије, прилажу четири златна свећњака (1779), гради улазна чесма (1780) и болница (1787), а даривају се и вредне црквене књиге (1791). Школујући се у другој половини XVIII в. на Светој Гори, оснивач самоковске иконописне школе Христо Димитров неко време борави и у Хиландару. За костурницу Рилског манастира он ће 1794. из хиландарског параклиса Св. Саве пресликати сцену Силазак Богородице у Ад. На фрескама у параклису Св. Саве и Симеона у Рилском манастиру (1844–1846), самоковски сликари Димитар Зограф и његов син Зафир (познатији као Станислав Доспевски), пресликавају галерију српских светитеља чији избор личности прати распоред у хиландарском параклису Св. Саве. Опширно илустровање циклуса житија Св. Саве имало је за циљ истицање монашких врлина блиских покровитељу манастира, Св. Јовану Рилском. Присност бугарско-српских веза у другој половини XVIII и првој половини XIX в. сведочи о снази заједничке културе православних народа под турском управом на Балкану, али је она и непотребно изазивала спорења око власништва над манастирима. По Јордану Иванову, некадашњем професору старе бугарске књижевности на Универзитету у Софији, Жефаровићева Стематографија је у бугарској хералдици, живопису и графици коришћена превасходно као модел за сликање јужнословенских светитеља у манастиру Рили. У Историји Бугарске оца Пајсија (Будим 1844) прештампан је бугарски грб из Стематографије, који је бугарска Уставотворна скупштина и озаконила 1879. Провевши цели радни век у Бечу где је и остварио највише пројеката, архитекта Константин Јовановић, син Анастаса Јовановића, поред зграде Народне банке и Задужбине Николе Спасића као најзначајнијих у Београду, у духу еклектичарског академизма пројектује и зграду Народног собрања у Софији (1884) и Гимназију у Лом-Паланци. У складу с конституисањем балканских нација, почетком XX в. тежи се остварењу заједничког културног простора и пројугословенским идејама. Између 1904. и 1927. одржано је шест југословенских уметничких изложби наизменично организованих у Софији, Београду, Загребу и Љубљани, од којих је друга, 1906, била у Софији. Осим што је 1904. у бугарској престоници основано уметничко удружење „Лада" које две године касније ту и први пут излаже, у резолуцији потписника изложбе наводи се да је циљ савеза општа тежња југословенских ликовних уметника за зближавањем, развој народног духа и осећања за уметност.

Љиљана Н. Стошић

Међусобне везе и утицаји бугарског и српског фолклора одвијају се као један од најдинамичнијих дијалога језика и култура два, историјском судбином тесно повезана народа на Балканском полуострву. Из књижевноисторијске перспективе, у бугарској науци истиче се пионирска улога Вука Караџића у истраживању веза српске и бугарске усмене књижевности. Као непорецива заслуга за развој бугарске фолклористике издваја се Вуков рад на писању и издавању Додатка к Санктпетербургским Сравнитељним рјечницима свију језика и нарјечија, с особитим огледима бугарског језика (Беч 1822). Иван Д. Шишманов, оснивач бугарске фолклористике као научне дисциплине, В. Караџића назива генијалним Србином „који у потпуности заслужује име јужнословенског Грима", да би му одао посебно признање што је први упознао свет с бугарском народном поезијом („Значението и задачите на нашата етнография", Сборник за народни умотворения, наука и книжнина/СбНУ, София 1889, 1).

Вуковој констатацији из Додатка да „Бугари... имају и јуначких пјесама које се пјевају уз гусле, као и српске, и међу тима ће, по свој прилици, бити највише српских пјесама које су побугарене" Владимир Качановски се одлучно успротивио, тврдећи да Бугари имају сопствену јуначку епику (Вл. Качановский, Сборник западно-болгарскихъ песенъ, СПб 1882). Петар Бесонов је, пак, у вуковском стилу издвојио хајдучку поезију као аутентичан израз, а хајдуковање као „главну црту" бугарске епике (П. Безсонов, „Эпосъ сербский и болгарский, во взаимномъ отношении, историческомъ и топографическомъ", у: Болгарские песни из сборников Ю. Ив. Венелина, Н. Д. Катранова и других болгар, I−II. Москва 1855). Песме о хајдуцима су најзаступљенија тематска група српске и бугарске усмене поезије којом су се бавили са становишта тумачења генезе и поетике усмених жанрова у јужнословенском и балканском контексту Б. Ничев (От фолклор към литература, София 1976), а интержанровским проучавањима Цветана Романска, Стефана Стојкова, Миодраг Стојановић, Николај Ненов, Бошко Сувајџић и др.

Компаративним истраживањима српске и бугарске хајдучке поезије у бугарској фолклористици највећи допринос дале су Ц. Романска и С. Стојкова. Ц. Романска сматра да се „заједничке особине бугарских и српских хајдучких песама (...) заснивају на важним и дубоким разлозима, повезане су са друштвено-историјским развојем двају народа, с њиховом борбом за националну независност и за отклањање економског тлачења у епоси турског феудализма" (Общи особености на българските и сръбските хайдушки песни, IV международен конгрес на славистите в Москва II, София 1958, 118). С. Стојкова, пак, као основну заједничку жанровску карактеристику бугарских и српских хајдучких песама издваја то што се „хајдучке песме као целина пројектују у раван конкретног историјског времена и реалног пространства". Тачна је њена опаска да „не постоји други жанр у бугарском и српскохрватском песмованом фолклору који би се тако компактно сместио унутар ових параметара" („Из поетиката на българските и сърбохърватските хайдушки песни. Поетическото време и пространство", Славяенска филология, 1978, 16).

Српски и бугарски фолклористи посебно су се бавили бугарштицама у вези с тумачењем питања порекла, старости и природе усменог епског певања код Јужних Словена. Бугарски фолклористи бугарштицама прилазе у етничком кључу изводећи, из етимологије њиховог имена, бугарско порекло песама дугог стиха. Тако, већ оснивач бугарске фолклористике, Иван Д. Шишманов, истиче да су термини бугарштица и бугарити у тесној вези с називима българин и български, који су у Хрватску и Србију прешли „заједно с песмама које су означавали" („Значението и задачата на нашата етнография", СбНУ, София 1889). Арнаудов се слаже с тезом о бугарском пореклу бугарштица (М. Арнаудов, Баладни мотиви в народната поезия, София 1964). И. П. Динеков (Български фолклор, I, София 1959) сматра да су бугарштице, забележене у Хрватској, испеване по обрасцима бугарских песама сличне врсте: „Уистину у науци постоје спорови око порекла ових речи, али су песме тога назива, широко распрострањене у XVI и XVII в., вероватно доспеле у Хрватску из Бугарске."

Лука Милетич покушава да разгрне запретене слојеве првобитне бугарске традиције бугарштичког певања на основу њених трагова у познијим записима (Л. Милетич, „Към въпроса за тъй наречените бугарштице", Български преглед, София, 1930, 3). По мишљењу С. Стојкове и нови, савремени записи потврђују претпоставку да су бугарштице песме које су поникле на бугарском терену, а затим под снажним налетом десетерачке епике потиснуте на периферију јужнословенског епски продуктивног простора, у хрватско приморје и старопланинске области источне Бугарске (С. Стойкова, „Далматинските бугарщици и теххните български съответствия", у: Етногенезис и културно наследство на българския народ, София 1971). У песми Девојка и Шишман („И кличе девојка"), из Рибања и рибарског приговарања Петра Хекторовића, Афанасјева открива типичну бугарштицу несумњивог бугарског порекла: „И тако, поетска и језичка анализа песме Девојка и Шишман показује на најубедљивији начин: прво, да је она по жанровској карактеристици бугарштица; и, друго, да је неоспорно бугарског порекла." (А. Афанасьева Колева, „Още веднъж за бугарщиците", Фолклор и история, Проблеми на българския фолклор, 6, София 1982). Бугарске и српске истраживаче посебно су у прошлости заокупљале теме у вези са историјском основом епске биографије Марка Краљевића, при чему су често заузимали став, попут Шишманова, да М. Краљевић „игра много већу улогу у бугарској, него у српској поезији", те да је права постојбина епског круга о М. Краљевићу Македонија, одакле су се ове песме рашириле по Србији, Босни, Далмацији и Хрватској.

У компаративном приступу тематским круговима епске поезије преовладаће питање позајмица и међусобних утицаја, нарочито у старијој фолклористици. Развојем сижејних модела у јужнословенском контексту бави се модерна наука. Детаљно је истражена и рецепција косовске епике у бугарској фолклорној традицији. Прве варијанте епских песама и предања о Косовском боју на бугарском и македонском терену забележене су крајем XIX в. У XX в. велики број песама и предања о Косову налазимо у југозападној Бугарској, у софијском, брезничком, радомирском и самоковском крају. Путевима, механизмима и последицама сижејне и поетске адаптације косовске легенде у Бугарској посвећено је неколико запажених радова бугарских фолклориста у распону од једног века. Тако је А. Афанасјева Колева на примеру бугарских варијаната песме о Бановић Страхињи истакла велики утицај Вукових збирки на препеве песама о Косовском боју у Бугарској („Песма о Страхињићу бану у бугарској епској традицији", НССВД, 1988, 17/3). Елена Огњанова пуну пажњу поклања постојању бугарских поетских записа о Косову у XX в., који „пружају верну слику националне трагедије не само српског народа, но и осталих народа на Балканском полуострву" („Косовската битка отразена в няколко късни фолклорни творби", у: От извора. Фолклорни студии, София 1980). Радост Иванова бугарске песме и легенде о Косовском боју тумачи у обредно-митолошком кључу, инсистирајући на изразитој обредној семантици Видовдана као датума у српском народном календару (Епос, обред, мит, София 1992).

Највише се транспозицијом косовске легенде у бугарску епску традицију бавила Татјана Кметова. Полазећи од става да се бугарски епски записи о Косову морају посматрати у ширем јужнословенском етнокултурном контексту, она покреће важна питања везана за облике, начине и механизме продора косовских мотива на бугарско тло.

Недавно објављена монографија Илије Конева о В. Караџићу (Вук Караджич за българите и европейската българистика, София 2007) упућује на неопходност компаративних истраживања књижевности јужнословенских народа јер се само упоредним изучавањима књижевних и културних чињеница може доћи до података о заједничким одликама балканског културног простора, што је на Балкану трајније од сваке идеологије и политике.

Бошко Сувајџић

Књижевне везе датирају још од раног средњег века, од доба прихватања хришћанства, усвајања писма и заснивања система националних култура. У њиховом темељу је дело Ћирила (Константина) и Методија (Охридска и Преславска књижевна школа, 886. и 893). Током средњег века бугарска и српска хагиографска и литургијска књижевност настају на истој, старословенској језичкој основи, с тим што се временом формирају две језичке редакције. Поједини писци тога раздобља (нпр. Григорије Цамблак и Константин Филозоф) делују у обе средине. Падом под турску власт Бугарске у XIV в. и Србије у XV в. мења се и начин књижевне комуникације на Балканском полуострву. При православним манастирима очувана су средишта књижевног живота, па се, захваљујући путујућим монасима, размењују књиге и одржавају верски и књижевни контакти, упркос неповољним друштвеним околностима. Слабљењем Отоманског царства и буђењем национално-просветитељских идеја крајем XVIII и почетком XIX в. ти се односи интензивирају. Паjсиjе Хиландарски (1722–1773), зачетник бугарског националног препорода (1762–1878), монах у Хиландару и Зографу, путовао jе до Сремских Карловаца да би употпунио податке за писање Историjе славjаноболгарске (1762). Управо у том периоду, као и касније, поједини центри српске културе (Пешта, Нови Сад, Београд), преко истакнутих јавних посленика и просветитеља одиграли су важну улогу у развоjу књижевног и културног живота Бугара. Отуда Исторыя разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ Јована Рајића из 1794. обухвата и Бугаре. У бугарскоj средини биле су добро познате идеjе Доситеjа Обрадовића (Ижица је у XIX в. три пута преведена на бугарски, а и друга Доситејева дела била су доступна у преводу или адаптациjи).

Вук Караџић jе 1822. обjавио рад „Додатак к Санктпетербургским сравнителњим рjечницима свиjу jезика", коjи садржи 27 бугарских народних песама и попис бугарских речи, чиме jе тај језик укључен у истраживачки корпус славистичких наука (бугарску грађу прикупљао му је истраживач Сава Филаретов). Позоришни комади J. С. Поповића били су превођени и инсценирани, и тиме утицали на формирање бугарске драматургије и позоришта. П. Р. Славејков преводио је песме Ј. Ј. Змаја (по сатирама се види Змајево познавање тадањих бугарских прилика). У бугарскоj средини радио jе просветитељ Константин Огњановић из Панчева. Захваљуjући материjалноj подршци Књажеског совета Србиjе у српским штампариjама били су штампани приручници за бугарске школе: Аритметика (1833) Христакиjа Павловича; Славjаноболгарское детоводство (1835) Неофита Бозвелиjа и Емануила Васкидовича; уџбеници Наjдена Jовановича, Наjдена Груева и др. У Новом Саду (1856–1857) и Београду (1860–1863) Г. С. Раковски jе развиjао активну књижевну и публицистичку делатност. У Новом Саду jе издавао новине Българска дневница (1857), а у Београду новине Дунавски лебед (1860). У Београду је радио и Љубен Каравелов (1867–1869), бугарски публициста и приповедач који је писао и на српском језику („Jе ли крива судбина?", „Сока", „Наказао jе Бог").

Захлађење политичких односа и спорови око територија у годинама Руско-турског (1877--1878) и Бугарско-српског рата (1885–1886) донекле су успорили, али нису укинули културну и књижевну комуникацију двају народа. При крају XIX и почетком XX в. узајамни преводи постају све учесталији. Српска публика упознаје дела најважнијих ондашњих бугарских писаца (Христо Ботев, Елин Пелин, Алеко Константинов, Петко Тодоров), а бугарска српских (романтичарски песници, Лаза К. Лазаревић, нарочито Бранислав Нушић). Посебно је богата часописна сарадња (СКГ, Нова искра, Дело, ЛМС, Бранково коло, Словенски jуг, у српскоj, и Мисъл, Български преглед, Българска сбирка, Демократически преглед, Денница у Бугарскоj).

Током прве децениjе XX в. организовани су значаjни форуми на коjима су се сретали књижевници балканског простора. У Београду jе 1904. приређен један такав сусрет, а наредне године исти град је дочекао госте Првог конгреса писаца jужнословенских земаља. Софиjа jе 1906. организовала други такав конгрес. Антологиjа Из jугословенске лирике, приређивача Владимира Станимировића, објављена је у Београду 1909. Било је то динамично време упознавања и размене културних вредности младих европских држава. Тада се јављају и први научноистраживачки радови са компаративном тематиком. Јован Скерлић у Историjи нове српске књижевности (Бг 1914) констатује видан раст књижевних веза Срба и Бугара од XVIII в. наовамо. После I светског рата бугарски књижевни историчар Боjан Пенев даје детаљан преглед контактних релација српске и бугарске књижевности у XIX в. (История на новата българска литература, І–ІV, 1930, 1932, 1933, 1936).

Размимоилажење и сукоб политичких и националних интереса који кулминирају у Другом балканском рату, као и у I и у II светском рату, снажно су утицали на формирање узајамних негативних стереотипа, стално ометајући или инструментализујући културну и књижевну сарадњу двају држава и народа. Контакти су прекинути, а литерарна продукција пратила је и подржавала формирање што црњих представа друге стране. При крају треће деценије XX в. тај тонус опада и долази до постепене стабилизације односа. Поново се јављају преводи вредних, репрезентативних дела и успоставља се сарадња књижевне периодике и уметничких асоцијација (Књижевна ревиjа, СКГ, Зенит, Књижевник; Златорог, Славянски глас, Литературен глас, с видним индивидуалним ангажманом писаца, нпр. Николе Мирковића, Бошка Токина, Људмила Стоjанова, Бориса Jоцова). Четврта деценија XX в. у знаку је значаjног оживљавања бугарско-српских књижевних конвергенциjа. Песници се узајамно преводе (Елисавета Багрјана и Раде Драинац), честа су гостовања писаца и позоришних трупа, расте жеља за сећањем на бољу страну прошлости и за упознавањем с новим појавама, писцима и делима. Билтен Jугословенско–бугарских лига често је у то време доносио и књижевне текстове, наглашавајући важност билатералних односа. У тој деценији установљен је у српско-бугарским књижевним и преводним односима и данас важећи вредносни рецептивни еталон. Заслугом Ст. Л. Костова, бугарског комедиографа, Б. Нушић и његово стваралаштво постали су синоним српске књижевности и за мање упућене бугарске читаоце (Нушићева Аутобиографиjа и данас је део обавезне лектире за основну школу у Бугарскоj). У нешто мањој мери то важи и за рецепцију стваралаштва Елина Пелина и Jелисавете Багрjане у српској средини (дела Е. Пелина су деценијама читана у српским основним школама). У годинама пред II светски рат и после њега у Бугарској расте интересовање за дело Иве Андрића (Разкази, София 1939; Мостът на Дрина, София 1948), а све до краја ХХ в. он ће остати најпревођенији и најцењенији српски писац у Бугарској. Посебну пажњу поклања му књижевнокритичка и научна мисао (богата бугарска библиографија есеја, студија и монографија о његовом делу, С. Игов, Иво Андрич. Творческо развитие и художествена структура, София 1992).

У годинама после II светског рата бугарско-српске књижевне везе постају још учесталије. Часопис Славяни, коjи jе уређивао Људмил Стоjанов, доносио jе дела класика српске поезиjе и прозе, али и тада актуелна, нова остварења. У Софиjи су изашле антологиjе Сръбски поети (1946), Славянски поети (1948), као и први целовити превод Његошевог Горског виjенца (1947, превод Д. Пантелеjева), а у Београду исцрпна, обимна антологија Бугарска приповетка (1949). Интензивно се објављују дела Елина Пелина (превод Синише Пауновића, Емилиjе Анђелић и др.), потом излази и роман Димитра Димова Уклете душе (Бг 1955). Исте године у Београду штампан је и нови превод класичне збирке прича Алека Константинова Баја Гањо (преводилац С. Пауновић). Паралелно су у то доба у Бугарској превођена и објављивана дела из српске (и других jугословенских) књижевности, махом с ратном и антифашистичком тематиком, блиска у то време у Бугарској идеолошки прописаној поетици соц-реализма.

Током седме и осме деценије XX в. размена између две књижевности слаби, опет услед политичких разлога. Док је Бугарска била земља иза „гвоздене завесе", у Југославији је на снази био либералнији социјализам. Књижевни контакти углавном су формалног, официјелног карактера. Српском аудиторијуму бугарска дела су поетички анахрона и незанимљива, а савремена српска остварења су званичним бугарским круговима идеолошки неприхватљива. Преводе се углавном књижевна класика или дела вишеструко признатих, идеолошки неспорних аутора (у Бугарскоj се строго поштује критеријум политичке „подобности" и уметничке „прихватљивости"). Реч је, махом, о делима од раније познатих и популарних писаца (И. Андрић, Б. Нушић, Р. Домановић, С. Сремац, J. С. Поповић и др.). Савремена српска књижевност постаје недоступна и готово непозната бугарском читаоцу. У Србиjи је, када је о савременој бугарској књижевности реч, давана предност сразмерно ретким антологијама или панорамско-информативним издањима (антологиjа Бугарска поезиjа XX века, Бг 1969, превод Десанке Максимовић и Владе Урошевића; антологиjа Приближавање. Бугарске песникиње у преводу Десанке Максимовић, Ниш 1971; књига песама Стефана Цанева Нађите пету страну света, Бг 1973).

У другој половини XX в. промењен је основни рецептивни модел бугарско-српских књижевних веза. Некада углавном у знаку институционалне размене и државно и национално осмишљене културне стратегије, тај модел се у модерним временима углавном свео на индивидуалну иницијативу и на избор по сродности или по интересу (Десанка Максимовић и Стеван Раичковић, нпр., преводе песме Елисавете Багрјане). Унапређују се академски ниво и обим компаративних истраживања (Илия Конев, Българо–сръбски литературни взаимоотношения през ХІХ век (до освобождението), София 1964; Българо–сръбски и българо–хърватски книжовни отношения, София 1966; Из българо–сръбските литературни взаимоотношения. От Освобождението на Бъгария до Балканската война, София 1968; Боян Ничев, Бранислав Нушич, София 1962; От фолклор към литература: Увод в южнославянския реализъм, Софија 1976). У научноj периодици излазе и компаратистички радови С. Баеве, Г. Веселинова, Л. Кирове, Н. Нешкове, Е. Георгиева, К. Кузмове Зографове и др. У Србиjи се круг преводилаца бугарске књижевности и истраживача њених контаката са српском видно смањивао (Ж. Милисавац, „Сербия и Болгария в поэтическом отражении Й. Й. Змая", Първи конгрес по балканистика, София 1971, 7; Ђ. Игњатовић, Србиjа и бугарски препород. Књижевне и културно-просветне везе Срба и Бугара у 18. и 19. веку (1762–1878), дисертациjа, 1964; Културна сарадња Срба и Бугара у 19. веку. Штампање бугарских књига и листова у српским штампариjама 1833–1878, Бг 1980). У осмој деценији XX в. појављују се преводи два значајна бугарска романа. Први од њих, Под јармом / Под игото Ивана Вазова, засновао је романескну уметност код Бугара, а други, Преломно време Антона Дончева (оба у преводу С. Пауновића), репрезентује модерну бугарску романескну прозу.

Током претпоследње, а нарочито током последње деценије XX в. бугарски преводиоци са српског језика у великој мери су надокнадили заостатак у упознавању бугарске читалачке публике са модерним српским класицима. На бугарском су објављени романи Милоша Црњанског Сеобе и Дневник о Чарноjевићу, Хазарски речник и друга дела Милорада Павића, као и нова издања Андрића и Нушића. Српској књижевности посвећени су тематски бројеви часописа (Ах, Мария, Литературни Балкани, 2005; Славянски диалози, 2007), а слично се збило и у Србији (Савременик, Мост, Мостови, Градина, Поља). У преводу С. Игова изашле су песничке збирке Jована Христића и Ивана В. Лалића. Бугарски читаоци су упознати и с преведеним делима Васка Попе, Миодрага Павловића, Драгослава Михаjловића, Данила Киша, Давида Албахариjа, Радослава Петковића, Jовице Аћина, Михаjла Пантића, Горана Петровића, Владимира Тасића, Драгана Јовановића Данилова и др. Српски читаоци у истом раздобљу су се упознали с остварењима Јордана Радичкова, Антона Дончева, Љубомира Левчева, Николаја Канчева, Бориса Христова, Георгија Константинова, Алека Попова, Георгија Господинова, Христа Бојчева, Николаја Табакова, Валентина Георгиева, Бојана Биолчева и др. Објављене су и антологије Коњаници вечности. Антологиjа бугарске поезије (прир. М. Jокић, Бг 1989), Бугарска поезиjа друге половине 20. века (прир. М. Младенов и Т. Дункова, Бг – Ниш 1998), Антологија кратке приче Бугарске (прир. С. Игов, Круш. 1998), Савремена бугарска драма (Е. Рахнев, К. Донев, Е. Бонев, Бг 2003), Кристин, која је махала из воза. Савремена бугарска прича (прир. М. Пантић, Н. Сад 2011). Историjа нове бугарске књижевности С. Игова (превод Миле Васова) објављена је у Београду 2004, а хрестоматија Бугарска књижевност (прир. М. Пантић и Д. Дончева) 2007. Међу компаративним радовима издвајају се зборници Трпеза у култури Бугара и Срба (двојезично, Велико Трново 2004) и Комично у култури Срба и Бугара (двојезично, Ниш 2005). Издавачка кућа Братство у Нишу издаjе књиге српских и бугарских писаца на бугарском jезику, као и часопис Мост посвећен неговању бугарско-српских књижевних и културних веза.

Михајло Пантић; Дарина Дончева

ИЗВОРИ: П. Безсонов, Болгарския пъсни изъ сборниковъ Ю. Ив. Венелина, Н. Д. Катранова и других Болгар, Москва 1855; Д. и К. Миладиновци, Български народни пъсни, собрани одъ братья Миладиновци Димитрия и Константина и издани одъ Константина, Зг 1861; К. А. Шапкарев, Сборник от български народни умотворения, Софија II 1868, III 1891; А. Дозон, Български народни пъсни (Chansons populaires bulgares inedites), Paris 1875; В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, Биоград 1878; В. Качановский, Памятники болгарского народного творчества, I. Сборник западно-болгарских песен с словарем, СПб 1882; Статистика спољашње трговине Краљевине Србије за 1909. и 1912. годину, Бг 1910, 1913; Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, Ср. Карловци 1925; Статистика спољне трговине Краљевине СХС за 1925. годину, Бг 1926; Извештај о раду Југословенско-бугарске лиге у 1935. години, Бг 1936; Б. Ангелов, Х. Вакарелски (прир.), Трем на българската народна историческа епика от Момчила и Крали Марка до Караджата и Хаджи Димитра, София 1939; Правила Југословенско-бугарске привредне коморе у Београду, Бг 1940; Додаци СЛ, 1957/6, 1963/8, 1976/42, 1977/2; В. С. Караџић, Сабрана дела Вука Караџића. Издање о стогодишњици смрти и двестагодишњици његова рођења 1864–1964; 1787–1987, I, IV, V и VI, Бг 1988; СЛ СРЈ, додатак: Међународни уговори, 1996/4, 2003/3; Два века развоја Србије – статистички преглед, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Пантић, Спољна трговина и трговинска политика независне Србије 1878--1892, Бг 1910; Српско-бугарски Комитет за економско зближење Србије и Бугарске, Бг 1912; В. Златарски, История на българската държава през средните векове, София 1918–1940; Y. Ivanov, „Christophor Gefarovitch", La Bulgarie, 6. X 1927; Р. М. Грујић, „Култ св. Саве у манастиру Рила", ГСНД, 1936, XV–XVI; К. Јиречек, Историја Срба I–II, Бг 1952; Производне снаге НР Србије, Бг 1953; В. Ј. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885–1886), Бг 1956; Ђ. Игњатовић, „Јован Ст. Поповић и Бугари", ПКЈИФ, 1956, 22, 1–2; Й. Иванов, Българските народни песни, София 1959; История на България I–III, София 1961–1985; И. Конев, Българо-сръбски литературни взаимоотношения през XIX век (до освобождението), София 1964; Ђ. Игњатовић, „Никола Прванов – Вуков следбеник код Бугара", Ковчежић, 1966; Светозар Милетић, Љубен Каравелов и бугарски националноослободилачки покрет 1867–1878, Н. Сад 1968; Р. Ангелова, Т. И. Живков, Ц. Романска, С. Стојкова, „Генетични връзки и типологични сходества на българския юнашки епос със сърбохърватските юнашки песни, руските билини и украинските епически песни", Славянска филология, 1968; С. Скоко, Други балкански рат 1913, Бг I–II, 1968, 1975; Из българо-сръбските литературни взаимоотношения от освобождението на България до Балканската война, София 1968; Ђ. Игњатовић, Любен Каравелов и сръбското общество, Ниш 1969; З. Јанц, „Преписивачка школа поп-Јована из Кратова и њени одјеци у каснијем минијатурном сликарству", ЗМПУ, 1971, 15; С. Стойкова, „Състояние на изследванията на българските хайдушки песни", у: Проблеми на български фолклор 1, София 1972; М. Харисијадис, „Раскошни византијски стил у орнаментици јужнословенских рукописа из XIV и XV века", у: Моравска школа и њено доба, Бг 1972; С. Стойкова, „Общи черти и различия между българските и сръбските хайдушки песни и гръцките клефтически песни", Славянска филология, 1973, 14; Д. Медаковић, „Манастир Хиландар у XVIII веку", Хиландарски зборник, 1974, 3; Ђ. Игњатовић, „Светозар Марковић и бугарски национално-ослободилачки покрет", Balcanica, 1974, V; С. Стойкова, „Хайдушките песни на балканските народи през епохата на националното им възраждане", Български фолклор, София 1975, 2; Ц. Романска, „Българските народни хайдушки песни в сравнение с песните със сходна тематика у останалите славянски и балкански народи", у: Въпроси на българското народно творчество, София 1976; Д. Медаковић, Трагом српског барока, Н. Сад 1976; Ђ. Игњатовић, „Сима Милутиновић Сарајлија и Бугари", ПКЈИФ, 1976, 42, 4; С. Петковић, „Свети Сава у старом руском, румунском и бугарском сликарству", у: Сава Немањић – Свети Сава, Бг 1979; Историја српског народа, I–VI, Бг 1980–1983; Ђ. Игњатовић, Културна сарадња Срба и Бугара у XIX веку. Штампање бугарских књига у српским штампаријама (1833–1878), Бг 1980; Историја Срба I–II, Бг 1981–1982; К. Џамбазовски, Културно-политичке везе Бугара са Кнежевином Србијом. Од почетка XIX века до Париског мира 1856. године, Бг 1982; Д. Тошић, Југословенске уметничке изложбе 1904–1927, Бг 1983; М. Стојановић, Хајдуци и клефти у народном песништву, Бг 1984; И. Сотиров, Чипровска златарска школа, София 1984; С. Стойкова, „Хайдушки песни", у: Етнография на България, София 1985; А. Милатовић, Пет дипломатских мисија, I–III, Зг 1985; Ж. Аврамовски, Ратни циљеви Бугарске и Централне силе (1914–1918), Бг 1985; Балканска Антанта, Бг 1986; В. Стојанчевић, Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса, Бг 1986; К. Џамбазовски, Привредне везе Бугара са Кнежевином Србијом у доба кнеза Милоша и Уставобранитеља, Бг 1986; Србија и Бугари 1804–1878, Бг 1988; М. Војводић, Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века, Бг 1988; Т. Кметова, „Вуковите сборниците и традицията на фолклорните песнопойки", Български фолклор, 1988, 4; „Темата за закъснелия юнак в южнославянския епос", в: Българският фолклор в славянската и балканската културна традиция, Проблеми на българския фолклор, 8, София 1991; Б. Петрановић, Балканска федерација 1943–1948, Бг 1991; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I–III, Бг 1991; „Косовски бој и Косово поље у бугарском јуначком епу", НССВД, 1991, 19/1; Н. Тасић, М. Матицки (ур.), Светозар Марковић и Љубен Каравелов у контексту словенске књижевности и културе, Бг 1992; Б. Петрановић, С. Даутовић, Југославија, велике силе и балканске земље, 1945–1948. Искуство „народне демократије" као партијске државе, Бг 1994; M. Миљковић, Бурне дипломатске године. Из Софијског дневника 1953–1956, Бг 1995; Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804–1914, Бг 1995; С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Бг 1995; В. Стојанчевић, Срби и Бугари 1804–1878, Н. Сад 1995; С. Петковић, „Представе светога Саве Српског у бугарској уметности XVI и XVII века", у: Спаљивање моштију светога Саве 1594–1994, Бг 1997; И. Божилов, В. Гюзелев, История на средневековна България VII–XIV век, София 1999; Н. Ненов, Бьлгарската хайдушка епика, София 1999; И. Гергова, „Рилският манастир и Хилендар", Е. Бакалова, „Житејни циклус Светога Саве у Рилском манастиру", у: Осам векова Хиландара, Бг 2000; М. Војводић, Србија и балканско питање (1875–1914), Н. Сад 2000; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Бг 2001; Б. Сувајџић, „О иницијалним формулама српске и бугарске хајдучке поезије", НССВД, 2002, 30/2; В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886–1896, Бг 2002; Д. Богетић, С. Ковачевић, Хронологија југословенско-бугарских односа 1878–2003, Бг 2003; Ђ. Игњатовић, „Јован Скерлић и место Љубена Каравелова у историји српске књижевности", Зборник радова „Друштвео-политичка мисао Јована Скерлића", Бг 2004; С. Игов, Историjа нове бугарске књижевности, Бг 2004; „Српска хајдучка епика у јужнословенском контексту: правци и циљеви истраживања, ЗМСКЈ, 2006, LIII, 1−3/2005; И. Негришорац, „Балкански видици српске књижевности у периоду транзиције (1989–2005)", Studia Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Brno 2006; М. Пантић, Д. Дончева, Бугарска књижевност: хрестоматија, Бг–Ниш 2007; П. Драгишић, Југословенско-бугарски односи, Бг 2007; „Усмено певање о хајдуцима у јужнословенском контексту", у: Словенски фолклор и фолклористика на размеђи два миленијума, Бг 2008; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице. Србија против Бугарске 1878–1886, Н. Сад, 2008.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)