БОЈИЋ, Милутин

БОЈИЋ, Милутин, песник, драмски писац, новинар (Београд, 19. V 1892 – Солун, Грчка, 8. XI 1917). У Београду апсолвирао филозофију. По аустријској објави рата Србији обавља дужност цензора војне поште у Нишу и уређује дневни лист Гласник. Повлачи се 1915. са српском војском преко Црне Горе и Албаније у Грчку. На Крфу је чиновник Министарства унутрашњих дела; по службеној потреби путује у Француску, Швајцарску и Италију (1916). Од марта 1917. је у Солуну, где умире од туберкулозе. Посмртни остаци су му 1922. пренесени на београдско Ново гробље. У књижевност је ушао као гимназист – драмски првенац Деспот Лазар, сачуван у рукопису, датира из 1907. Песме, књижевне и позоришне приказе, драмске текстове, преводе, пародије, епиграме, белешке објављивао је од 1909. у Дневном листу, Делу, Српском књижевном гласнику, Новој искри, Политици, Пијемонту, Босанској вили, Ратном дневнику, Српским новинама и др. На почетку (1910–1912) лиричар изразито субјективног тона и отворене чулности, гласник нараштаја за који „младост Бог је, а страст јој је снага", током 1912–1913. преображава се у песника националне историје, сенчећи тај полет све дубље, од средине 1914, лирским објективисањем родољубља и јунаштва, односно бола и мучних стрепњи пред будућношћу. Усредсређен на питања трајања и етичке лепоте свог народа, припремљен личним склоностима, уметничким развојем и доживљеном стварношћу (опеваће три рата), судбински ритам времена развио је у Песмама бола и поноса (Солун 1917) као особену „философију отаџбинског осећања" (И. Секулић), која драматику националног бића исказује као ванвремену идеју општега страдалног постојања Српства. Врхунски израз овога трагичко-химничкога, откровењског сазнања представља његова Плава гробница, мисаоно и језички најбоље остварење из круга српских песама херојског култа. Поезију му у целини карактерише еруптиван стих, музикална инвенција, описна речитост коју лако преноси с љубавних и социјалних на историјске и метафизичке теме. Естетска и симболичка вредност постају на тај начин темељ само њему својствене осећајности и слике света (не више ракићевске или дучићевске), чију динамику нарочито појачавају изузетан версификаторски дар и склоност ка смелим лексичко-семантичким и сликовним продорима у реч и њену мелодију. Есксплозиван развој његове песничке и опште културе блиско је повезан с његовом лектиром (Свето писмо, Византија, српски средњи век; Иго, Ниче, Бодлер, Ростан, Мерешковски, Чехов, Ибзен, Вајлд, Фројд) и преводилачким подухватима (објавио је или за собом оставио препеве с француског, енглеског, бугарског, италијанског и руског језика). Национално и опште, древно и модерно остварују склад и у његовом позоришном опусу. Аутор је више историјских и друштвених драма; прве је писао у стиху (Деспотова круна, трилогија о последњим данима српске средњовековне државе, 1907–1909; Краљева јесен, 1912, изведена у Народном позоришту у Београду 1913; Урошева женидба, 1916), друге у прози (Ланци, 1910; Госпођа Олга, 1914). У комаде у стиху увео је искуства нове поезије, одбацивши при том пренаглашену дидактику српске историјске драме XIX в. Његово грађанско позориште представља реалистичку, чак циничну слику скоројевићског света Београда с почетка XX в. и његове психологије. Песничко и драмско дело Б. означило је крај првог периода нове грађанске културе у Србији до 1914.

ДЕЛА: Песме, Бг 1914; Каин, Ниш 1915; Краљева јесен, Сар. 1918; Р. Бојић (прир.), Сонети, Бг 1922; Песме и драме, Бг 1927; Г. Ковијанић (прир.), Сабрана дела I–IV: Песме, Драме, Проза I–II, Бг 1978; Ј. Христић (прир.), Изабране драме, Бг 1987; М. М. Николић (прир.), „Необјављене песме и препеви", Књижевност, 1997, 1–2.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, „М. Бојић: Песме", СКГ, 1914, 9; Б. Лазаревић, „Милутин Бојић, Песме бола и поноса", Забавник (Крф), 4, 15. VIII 1917; И. Секулић, „Милутин Бојић", СКГ, 1935, 1; М. Павловић, Осам песника, Бг 1964; Р. Бојић, Милутин Бојић, песник Србије, Виндзор 1968; Г. Ковијанић, Живот и књижевни рад Милутина Бојића, Бг 1969; В. Вуковић, Књижевно дело Милутина Бојића, Пр 1969; Д. Витошевић, Српско песништво 1900–1914, I–II, Бг 1975; Р. Константиновић, Биће и језик, 1, Бг – Н. Сад 1983; М. М. Николић, „Прва књига песама Милутина Бојића: Песме (1914)", КИ, 2007, 133; Ј. Делић, О поезији и поетици српске модерне, Бг 2008.

Јован Пејчић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)