БУГАРШТИЧКИ СТИХ

БУГАРШТИЧКИ СТИХ, хетеросилабички стиховни облик усмене књижевности који се јавља у бугарштицама. Променљивост броја слогова варира: уколико стих има 15 слогова, цезура се обично јавља после седмог слога, а у облику од 16 слогова цезура се налази после осмог слога, што значи да је други полустих силабички стабилнији. Силабички оквир може чак изразитије да се мења, тако да се понекад јављају стихови 12–18 слогова: „Стаде мајка старица сину Марку говорити,/ Поштен домаћине,/ Весели се, домаћине, весели ти пријатељи, -/ „Како, сину, изиде из те арапске тамнице,/ Мој Краљевићу?/ Али ми се откупи том дробном спенцом,/ Али ми се од'рва демескијом бритком сабљом,/ Гиздави јуначе" (Богишић, 5: Краљевић Марко казује матери како је убио Арапку дјевојку, забележена у Боки которској). Не увек, али често, јавља се и припев сачињен од пет или шест слогова („припјевни приложак", како га назива Богишић), најчешће после првог стиха, а онда после свака два наредна; могућна је и другачија учесталост: нпр. после петог стиха, а онда после сваког шестог, док се никад не јавља на крају песме. Припев нема изразитијих стилских вредности, али осим ефекта понављања одређених назива или неких атрибута епских ликова, он донекле заокружује мање мотивске целине. Неки истраживачи (Богишић) сматрају да припев завршава строфне целине, али строфе у правом смислу речи у бугарштицама не постоје (то је убедљиво доказивао Т. Маретић). У првом полустиху, који најчешће има дактилски завршетак, постоји јасна трохејска интонација, док је у другом полустиху она знатно неутралисана, поготово дактилским и хипердактилским клаузулама. Понекад се на тим финалним позицијама стиха јављају и некакви облици ембрионалних, најчешће граматичких рима. Уз асиметрични десетерац б. с. представља један од два стиха изразитих наративних функција у усменом песништву. Најстарији запис овог стиха је из 1497 (песма о Сибињанин Јанку записана у спеву Балцино Рођера де Пачиенце), током XVIII в. стих је коришћен и у писаној књижевности, у књигама песама испеваних „на народну" (А. Качић Миошић), али пре истека тога века б. с., по свему судећи, ишчезава из усменог песништва.

ЛИТЕРАТУРА: F. Miklošich, Beitrage zur Kenntnis der slavischen Volkspoesie I. Die Volкsepik der Kroaten, Wien 1870; В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, Биоград 1878; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", Рад ЈАЗУ, 170, Зг 1907; С. Матић: Наш народни еп и наш стих, Н. Сад 1964; Т. Маретић, Наша народна епика, Бг 1966; В. Недић, О усменом песништву, Бг 1976; С. Петровић, „Стих", у: Увод у књижевност, Зг 1983; Н. Љубинковић, Трагања и одговори, Бг 2010.

Иван Негришорац

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)