БОКЕЉСКИ УСТАНАК 1869

БОКЕЉСКИ УСТАНАК 1869, познат и као Кривошијски устанак. Од окупације Боке Которске 1814, Аустрија је постепено укидала повластице које је становништво которског округа уживало под млетачком влашћу. Крај са богатом традицијом народних побуна устао је и на објављивање Закона о увођењу војне обавезе (1868), којим је наређена општа регрутација. Забрана напуштања места становања онемогућавала је бављење поморством, основном привредном делатношћу становништва. Припремљена и организована побуна избила је 1869. и проширила се изван Боке Которске. Тајно ју је помагала Црна Гора. Аустријска војска од 26.000 људи (13 батаљона, пет батерија топова, неприлагођених за дејство на брдском терену), под командом генерала Вагнера (од 7. новембра – генерала Ауерсперга), покушала је да у три таласа угуши побуну. Показало се да није дорасла устаничком герилском ратовању. Ватрена моћ једног устаника око 50 пута надмашивала је моћ аустријског војника. О храбрости учесница устанка, „бокељских јунакиња", писала је оновремена штампа. Именовање Гаврила Родића за намесника Далмације унело је дух политичког реализма. Устанак се смирио миром у Кнежлазу (у литератури, често: Кнезлацу) 11. јануара 1870, проглашењем амнестије, повлачењем важности Војног закона за Кривошије, враћањем оружја становништву, накнадом материјалне штете. С. М. Љубиша је у Аустријском парламенту указао на размере страдања и разарања у аустријским походима (бројне људске жртве, разорено је 14 села и 30-ак цркава и манастира). Гувернер Родић је сматрао да је устанак последица неспособне бечке бирократије, односно „немачке праксе" која насумице „шаблонизира" законе и прописе. Устанак је имао одјека у поезији Ђ. Јакшића (Стража) и Л. Костића (Јадрански Прометеј).

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Устанак у Боци Которској 1869, Бг 1870; К. Милутиновић, „Бокељски устанак и Вагнерова афера", ИЗ, 1958, XIV, 1–2; Ф. Хауптман, „Генерал Родић и политика аустријске владе у Кривошијском устанку", ГДИБиХ, 1962, XIII; Ј. Берош, „Вагнерова администрација и Кривошијски устанак 1869", ИЗ, 1969, XXII; Устанак у Боки Которској 1869, Котор–Будва 1970; В. Војводић, „Устанак у Боки Которској 1869", ГФФНС, 1970, XIII, 1; К. Милутиновић, Војводина и Далмација 1760--1914, Н. Сад 1973.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)