БУЊИШТЕ

БУЊИШТЕ, сметлиште, издвојено место у окућници где се баца ђубре. У народном веровању нечисто и опасно место. Породиљи се забрањује да иде на б., а свим осталим да износе ђубре из куће после заласка сунца јер могу „ограисати", могу се разболети од „ограме" (парализа делова тела). Ова забрана је произашла из веровања да се на б. ноћу задржавају виле, које кажњавају сваког ко нагази на „њихово" место. Пошто се на б. смеће коначно одваја из кућног простора, трули и меша са стајским ђубретом, оно се схвата и као „гранично" или „крајње" место, а тиме и као погодно за истеривање болести у бајању. На б. се, у Левчу, нпр. бајало од далка (болест слезине), у Лесковцу од клинова (кила код деце) итд. На б. се на Бадње вече износило од сваког јела с трпезе и „позивао" вук на вечеру, да не би долазио преко године (Далмација). На смећу из куће и из дворишта, као и на б. се гатало. На Бадње вече девојке су одлазиле на б., стајале на метлу, слушале с које ће стране чути лавеж, верујући да ће се тамо удати. На пролећним празницима (Младенци, Благовести, Лазарева субота) палило се ђубре из куће и дворишта да би се отерале змије и друга гамад, као и болести од чељади и стоке. Ђубре се није чистило и избацивало из куће на Бадњи дан и Божић, на Мратинце (24. новембар), у петак пред Евдокију (14. март). За б. се од животиња посебно везује петао, што се види нпр. у коледарским песмама, где се петао позива да коњима да зоби, а он одговара да је његово место б.: „Ја мог бити одобаша / На стотину кокошака, / Да их водим од буњишта до буњишта" (СД Вука Караџића, XVII, 1972, 159). У пословицама и изрекама б. представља место ниског ранга: „Врана о буњишту, а соко о месу (живи), па обоје на Ђурђевдан излете" (Црна Гора); „Испрсио се к`о петао на буњишту" (источна Србија). Симболика б. као „крајњег" места дошла је до изражаја и у неким изразима – „Кад си убио мачку, баци је на буњиште", у значењу „када се нешто почне, треба га и завршити".

ЛИТЕРАТУРА: А. Петровић, „Схватање чистоће код нашег народа", Просветни гласник, 1942, 58, 8; М. Мијушковић, Љубавне чини, Бг 1985; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; Љ. Раденковић, Народна бајања код Јужних Словена, Бг 1996.

Љубинко Раденковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)