БАЛШИЋИ

БАЛШИЋИ, потомци Балше I. Помињу се као обласни господари 1360, када је и цар Урош признао „постојање Зете Б. и државе кнеза Војислава". Балшини синови Страцимир, Ђурађ и Балша II заједнички су иступали и брзо ширили своју власт. Управљали су 1362. само узаним појасом између Скадарског језера и мора, а можда су држали и град Бар. Иако се по снази и угледу нису могли мерити са хумским кнезом, Б. су мање поштовали централну власт од кнеза Војислава. Прве знаке самосталности испољили су у рату између српске државе и Дубровника (1361–1362), стајући на страну Дубровника. Због тога су их Дубровчани примили за своје грађане. Годину дана касније (3. VII 1362) постали су и млетачки грађани. Дубровчани су им предлагали да заједнички нападну Котор, али до тога није дошло. Савез Дубровника и Б. сводио се само на изјаве добре воље и пријатељства. Када је склопљен мир у Оногошту (3. VIII 1362), Б. нису узети у обзир јер нису били значајан фактор. Тада су потискивали слабије противнике и чекали повољнију прилику да нападну Горњу Зету. И кнез Војислав се припремао за напад на Б., када је у марту 1363. тражио од Дубровчана галију. Био је одбијен уз образложење да су обојица (Ђурађ Б. и он) под једним господарем. Задржали су на територији коју су освојили старе патријархалне имовинске односе и неподељивост породичних поседа. Без обзира на величину и број чланова, Б. су увек иступали сложно. Заједнички издају исправе (1368, 1373). У архивским вестима чешће се помињу као породица него појединачно. То су поштовали и њихови противници. Када је Карло Топија 1364. заробио Ђурђа I, браћа су га уз високу цену откупила вероватно 1366, у време мира између Б. и Карла Топије. Б. су нападали Котор 1365. У току 1368. Ђурађ и Страцимир упадају у области Карла Топије. Ђурађ Б. био је зет краља Вукашина. Б. су 1371. организовали савез са Мрњавчевићима против жупана Николе Алтомановића који је одраније упадао у њихове области. До одлучујуће акције није дошло због Маричке битке. После Вукашиновог пораза на Марици (1371) Ђурађ је заузео Призрен и Пећ, а након слома Николе Алтомановића запосео је 1373. Конавле, Драчевицу и Требиње. После територијалних проширења Ђурађ је имао у рукама сву власт и био је прави владар, иако је носио скромну титулу „господина". Убирао је владалачке царине и светодимитарски доходак (права која су имали Немањићи), а од градова годишње трибуте. Постављао је локалне органе власти, учествовао у сазивању сабора, имао своју канцеларију са логотетом и особу која је држала „кућу Б.", односно бринула о целокупној државној имовини. Како су Б. релативно брзо проширили своју територију, тако су ускоро почели да губе стечене области, јер су дошли у сукоб са босанским, зетским и албанским великашима. У фебруару 1377. Требиње са околним жупама устало је против Ђурђа и признало Тврткову власт. Ђурађ му то није могао никако опростити и када се Твртко I крунисао у Милешеви за српског краља крајем октобра 1377, само му Ђурађ то није одобрио. Ђурађ Б. умро је у јануару 1378. Одмах после његове смрти Призреном је завладао Вук Бранковић.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Историја Црне Горе, II/1, Тг 1970; Р. Михаљчић, Крај Српског Царства, Бг 1975; Историја Српског народа, I, Бг 1981; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

Марица Маловић-Ђукић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)