БРЕГАЛНИЧКА БИТКА

БРЕГАЛНИЧКА БИТКА (30. јун – 9. јул 1913), одлучујућа битка Другог балканског рата. После закључења мира у Лондону 30. V 1913, којим је окончан Први балкански рат (1912–1913), Бугарска је извршила концентрацију трупа према Србији и Грчкој, с намером да оружаним путем реши спорно питање разграничења са дотадашњим савезницама у рату против Турске. Не сачекавши исход арбитраже руског цара о утврђивању линије разграничења на спорним територијама, бугарска Врховна команда је према Србији сконцентрисала своју 4. армију, под командом генерала Стилијана Ковачева. Пета армија, под командом генерала Стефана Тошева, концентрисана у ширем рејону Ћустендила, имала је задатак да садејствује 4. армији на криворечком правцу. Иако је бугарски ратни план био изразито офанзивне природе, у стратегијској резерви су остављене релативно мале снаге, чиме се бугарско командовање лишило могућности да у одлучујућим моментима битке ојача офанзивну моћ. Почетку борбених дејстава претходио је низ оружаних инцидената дуж демаркационе линије Патарица – Рујен – гребен Осоговских планина – Злетовска река – ушће Криве Лакавице – гребен Плавуше – Дојранско језеро. Због опасности од општег напада, српска Врховна команда је из дубине македонске територије приближила трупе 1. и 3. армије демаркационој линији. До вечери 29. јуна трупе тих армија су заузеле следећи распоред: 3. армија (командант генерал Божидар Јанковић) сконцентрисана дуж обала Криве Лакавице до Рујена; 1. армија (командант престолонаследник Александар Карађорђевић) прикупљена на десној обали Злетовске реке до Големог врха. У стратегијској резерви Врховне команде налазиле су се Црногорска дивизија (командант дивизијар сердар Јанко Вукотић) и Добровољачка бригада (командант пуковник Алимпије Марјановић). С обзиром на то да су се у средишту међудржавног сукоба налазиле спорне територије у Македонији, концентрација главних снага сукобљених армија извршена је на македонском војишту, упркос чињеници да је нишавско војиште по својим карактеристикама имало неупоредиво већи оперативни и стратегијски значај. Битка је почела на фронту 3. армије око 2 часа ноћу 30. јуна изненадним бугарским нападом. Под јаким притиском предстражни делови су се повукли на главне положаје. Покушај бугарских коњичких јединица да пресеку одступницу српским предстражним деловима није дао очекиване резултате. На фронту 1. армије бугарске јединице су прешле Злетовску реку, одбациле српске предстражне делове и у току дана овладале десном обалом реке до линије Дренак–Кала. Српска Врховна команда је у међувремену донела одлуку да се битка настави на достигнутој линији 3. армије, а не на раније утврђеним положајима Светониколске реке. Зато је 1. армији наређено да пређе у напад правцем Рајчански рид – Кочани, обезбеђујући леви бок према Кочанима, а 3. да остане у одбрани, с тим да пређе у напад чим контранапад 1. армије буде дао оперативне резултате. Сутрадан, 1. јула, бугарске јединице су обновиле нападе на целокупном фронту 3. армије. По наређењу Врховне команде јединице 3. армије су 2. јула ујутро кренуле у напад. Проценивши да бугарски напад може озбиљно да угрози десно крило фронта, српска Врховна команда је као појачање упутила на тај сектор Добровољачку бригаду из стратегијске резерве и Коњичку дивизију и 2. црногорску бригаду из 1. армије. Команданту 3. армије је наложено да по потреби ојача угрожено десно крило још једном дивизијом, а да једну дивизију задржи у одбрани ка Штипу. Истог дана је због претрпљеног неуспеха смењен помоћник бугарског главнокомандујућег генерал Михаил Савов, један од креатора идеје о оружаном решењу територијалних спорова са Србијом и Грчком. На његово место је постављен генерал Радко Димитријев. Да би олакшали ситуацију, Бугари су 3. јула 2. тракијском дивизијом продужили нападе на положаје Тимочке дивизије 2. позива. Зато је командант 3. армије одустао од напада преко Брегалнице. За то време 1. армија је извршила напад на Рајчански рид. Петог дана битке, 4. јула, после жестоких ноћних борби, бугарске трупе су успеле да заузму Орла бајир. Да би олакшала ситуацију у Македонији, бугарска Врховна команда је истог дана наредила 1. и 3. армији да прећу у офанзиву дуж старе српско-бугарске границе према трупама српске 2. армије (командант генерал Степа Степановић) и Тимочке дивизијске области (командант пуковник Вукоман Арачић). Трећа армија је 5. јула остала на достигнутим положајима. Упућене снаге за гоњење нису биле довољне. То је бугарским снагама омогућило да се прикупе и поново организују одбрану источно од Кочана. Дана 7. јула бугарске снаге су почеле да напуштају положаје око Штипа. Командант 3. армије није искористио ни ту прилику да пређе у контранапад, па му је то Врховна команда изричито наредила. Најзад, 8. јула извршен је напад на штипске положаје, које су бугарске јединице већим делом већ биле напустиле. Ипак, ситуација на фронту српске 2. армије није дозвољавала потпуну експлоатацију постигнуте победе. Стишавање интензитета борбених дејстава у Македонији било је праћено предузимањем јаке бугарске офанзиве на нишавском правцу на релативно слабе снаге српске 2. армије, сконцентрисане у ширем рејону Пирота, с ослонцем на одбрани Пиротског утврђеног логора према старој српско-бугарској граници. Уочивши да се тежиште борбених дејстава премешта са македонског на нишавско војиште, српска Врховна команда је настојала да ојача трупе 2. армије у намери да заустави бугарски напад, а затим предузме брзу офанзиву тим правцем, оперативно и стратегијски повољнијим за наступање према Софији. Сутрадан, 9. јула, јединице 3. армије су наставиле офанзивне операције, али нису долазиле у борбени контакт с бугарским трупама. Битка је тиме била окончана великом победом српске војске. Такође, и трупе Тимочке дивизијске области су трпеле јак притисак бугарске 1. армије. Успех српске војске на Брегалници и успешна офанзива грчких снага отупеле су оштрицу бугарске оружане силе. После заустављања првобитних бугарских напада и трупе 2. армије и Тимочке дивизијске области прешле су у офанзиву, преневши тежиште борбених дејстава на бугарску територију. Истовремено, грчке снаге су успеле да неутралишу бугарске нападе и да после почетне кризе изврше консолидацију својих позиција, после чега су, преду-зевши енергичну офанзиву, принудиле на повлачење бугарску 2. армију. Улазак Румуније и Турске у рат дефинитивно је означио пораз Бугарске у Другом балканском рату. У овој бици српска војска је имала 16.200 погинулих и рањених. Бугарски губици су процењени на око 25.000 људи. Сем директних губитака у борбеним дејствима, зараћене стране су имале велике губитке и због колере коју су српској војсци пренели Бугари од Турака.

ЛИТЕРАТУРА: В. Максимовић, Битка на Брегалници 17–25. јуна 1913, Бг 1926; Српско-бугарски спор из 1912–1913. за Вардарску област, Бг 1928; Ж. Павловић, Битка на Брегалници, Бг 1929; Удео Србије у балканским ратовима 1912. и 1913, Бг 1935; М. Лазаревић, Други балкански рат, Бг 1955; С. Скоко, Други балкански рат 1913, I, Бг 1968; Војна енциклопедија, II, Бг 1970; Војни лексикон, Бг 1981.

Александар Животић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)