БОКОКОТОРСКИ УСТАНАК 1918

БОКОКОТОРСКИ УСТАНАК 1918, побуна морнара против рата и аустроугарске власти. Почетком 1918. у Боки Которској је било око 40 бродова аустроугарске флоте (осам крстарица, седам разарача и друго помоћно бродовље) под командом контраадмирала А. Ханзе. На бродовима и морнаричким постројењима у луци налазило се око 6.000 морнара (31,3% Срба и Хрвата, 16,3% Немаца, 14,4% Италијана, 10,6% Чеха, 2,8% Словенаца и 24,6% других). Незадовољство условима живота и жеља да се учини крај дуготрајном рату покренули су их на устанак. Почетком јануара, на адмиралском броду, оклопљеној крстарици „Санкт Георг", формиран је Централни комитет морнара (Франтишек Раш, Мате Брничевић, Јерко Шижгорић, Шимун Ујдур, Антон Грабар, М. Калигарис, Анђело Похор и Р. Загнер), који је започео припреме устанка. Топовским пуцњем и дизањем црвене заставе на адмиралском броду 1. фебруара почела је акција морнара. Заједно са свим официрима затворен је и адмирал Ханза, а команду је преузело морнарско веће. Слично се догодило и на осталим бродовима, који су до ноћи прешли под команду устаника. Морнари су тражили прекид рата, право на самоопредељење и човечно поступање са бродским посадама. Јединице копнене војске на обалским утврђењима, међутим, нису биле обухваћене покретом због чега су њихови официри наредили посадама тврђавске артиљерије да се спусте на обалу, цеви топова упере на бродове и изолују их. Наређење је одбио само 3. батаљон 23. далматинског пука. Две немачке подморнице, које су се нашле у луци, блокирале су Вериге, а Команда ратне луке је 2. фебруара упутила устаницима ултиматуме, тражећи покорност и претећи отварањем артиљеријске ватре на бродове. Надајући се помоћи, устаници су послали депеше народним заступницима у Бечу и Будимпешти, као и морнарима у Шибенику и Пули, обавештавајући их о побуни и позивајући их да им се прикључе. Недовољно изоловани од морнара, официри су на неколико крстарица и разарача успели да поврате команду и упуте се против адмиралског брода на којем је био Централни комитет морнара. Недовољна енергичност Комитета, пасивно ишчекивање догађаја и појава у Боки 3. дивизије бојних бродова из Пуле 3. фебруара омогућили су да официри поново преузму команду на бродовима. У року од 24 часа ухапшено је око 800 морнара и по-дофицира, а пред преки војни суд изведено 40 оних који су сматрани организаторима устанка. После суђења (7–10. фебруар) стрељани су: Франтишек Раш, Мате Брничевић, Јерко Шижгорић и Антон Грабар. Остали устаници предати су редовном суду, али је већ крајем маја 400 морнара пуштено на слободу. Против осталих је вођен судски поступак који је, под притиском општег стања у Аустроугарској, убрзо обустављен. У затвору је задржан 31 морнар, али ни њима није суђено, јер се Аустроугарска у међувремену распала.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Чулиновић, 1918 на Јадрану, Зг 1951; Ф. Чулиновић, Одјеци Октобра у југословенским крајевима, Зг 1957; Б. Стули, Устанак морнара у Боки которској, Сплит 1959; Војна енциклопедија, I, Бг 1975.

Предраг Лажетић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)