БОГУМИЛСТВО

БОГУМИЛСТВО, хришћанска секта чије се учење заснива на павлићанској и манихејској јереси и гностицизму. Настала на истоку. Назив се изводи од имена легендарног попа Богумила или из „народне" етимологије да су Богу мили. У Грчкој су себе звали „чисти" и „прави хришћани", у Србији још и бабуни, у Босни патарени. На Балкан су стигли прво код Бугара, а углед су стекли после цара Симеона. Тада се као последица дугих ратова појавила друштвена криза и духовно клонуће, а богумили су свом учењу дали наглашени социјални карактер.

Главна одлика богумилске доктрине је у дуализму (Бог и ђаво, дух и материја, добро и зло), сталном сукобу који траје у свету и човеку. Хришћанин треба да допринесе победи добра, што постиже савлађивањем телесних жеља. Због тога су порицали брак, а црквеној организацији право на феудалне поседе. Одбацивали су Стари завет, изузев Псалтира и Декалога, а од новозаветних списа посебно су поштовали Откривење Светог Јована Богослова. Одбацивали су богослужбени сјај, јерархију, иконе, крст, свеце, исповест и причешће. Христово очовечење сматрали су привидним. Када су у Византији јерес прихватили два епископа и неки монаси, цар Алексије Комнин спалио је њиховог вођу лекара Василија, а остале бацио у тамницу. На простору данашње Македоније против њих се борио епископ Иларион Мегленски, а када су одатле стигли у Србију, присталице су тражили међу властелом. Стефан Немања их је на сабору осудио и протерао. Из Србије су прешли у Босну, где се највећи део оправославио, а један део продужио у Далмацију, Италију и Француску, где су их звали „Бугари" или „катари". Средњовековна Босанска црква није богумилска, а наговештаји да их је било по Херцеговини у XIX в. су непоуздани. Богумилска гробља нису босанска специфичност. Код народа у Босни нема трагова о богумилској прошлости, каквих има у данашњој Македонији где су имали јак центар (планина, предео, село и река Богомила).

Радомир Милошевић

Када је б. препознато, учени богослови сматрали су да оно представља смешу јереси манихејства и павликијанства, да је сродно дуалистичким покретима познатим од ранохришћанских времена, али није идентично ни са једним од њих. У ХI в. у околини Пловдива савременици су разликовали павликијанску и богомилску заједницу. Писац прве опширне и садржајне беседе против јеретика у Бугарској приписује почетак проповедања јереси попу Богумилу, савременику цара Петра (927–969). Према Козми и другим писцима стварање видљивог, материјалног света б. није приписивано Богу, него Сотони, отпалом млађем сину Божјем. Богумили су осуђивали робовање телу, нарочито брак, употребу меса и вина, захтевали су од својих верника аскезу, трајан пост и уздржавање. Из текстова из ХII в. види се да је строга аскеза била обавезна за ужи круг посвећених „крштених", који одговарају „савршенима", познатим код дуалиста на европском западу. Осуђивали су крст и клањање иконама, одрицали вредност светим тајнама, избегавали храмове. Свето писмо тумачили су алегоријски негирајући Христов земаљски живот, игнорисали су Богородицу, осуђивали Св. Јована Крститеља као претечу Антихриста. Познавали су садржај јеванђеља, али су им извртали смисао везујући за себе све што је позитивно, а оно што је негативно приписивали су великој цркви и њеној хијерархији. У време које је познавао Козма Презвитер богумили су били настројени против световних власти и господе.

Из времена рушења и обнове Бугарског царства (969–971, 976–1018) нема података о деловању богумила. Потчињавање Бугарске довело је огроман простор на Балканском полуострву под власт византијских царева, а старање о борби против јереси припало је Цариградској патријаршији и Охридској архиепископији која је била наставак бугарске патријаршије. Б. се у том периоду ширило нарочито у монашким срединама које су живеле аскетски и проповедале бежање од света. Богумили су се раширили и у Цариграду, где је царска власт од цара Алексија I Комнина (1081–1118) почела да их прогони комбинујући стрпљиво убеђивање и преобраћање с претњама и суровим казнама. Сâм цар је једнога од богумилских старешина испитивао о учењу док је писар сакривен иза завесе бележио оно што је чуо. Јеретичке старешине, упорне у своме учењу, биле су јавно спаљиване на хиподрому. Мере власти имале су ограничено дејство. У другој половини ХII в. успостављене су везе богумила са западним дуалистима. На сабору катара (дуалиста у Француској), одржаном 1167. код Тулузе, један од византијских богумилских старешина обавештавао је о црквама на Истоку и уз седам цркава Мале Азије наводио пет цркава с византијског европског подручја: цркву Романије (византијске централне области), цркву Драгувитије (у Македонији и Тракији), цркву Меленгије (по граду Мелнику), цркву Бугарске (Македонија и Бугарска) и цркву Далмације (у приморским градовима). Једној од тих цркава припадала је и област савремене западне Македоније у којој успомену на јерес чувају имена планине Бабуне (по бабунима, погрдном називу за јеретике) и село Богомила, посведочено с тим именом у ХIV в.

На подручју српске државе б. се раширило до времена Стефана Немање (1166–1196). За његове владавине, највероватније између 1172. и 1180, чуле су се жалбе да се укоренила „мрска и проклета јерес", па је Немања с епископом рашким Јефтимијем сазвао црквени сабор, на којем је одлучено да се јерес силом искорени. Немањин син Стефан, говорећи о сабору и прогону који је уследио, не спомиње име богумила, него јерес жигоше именом Арија, најпознатијом и најзлогласнијом јереси, као што се чинило с дуалистима на западу (Ariana heresis). О садржини учења од њега се сазнаје само толико „да хулу наноси на Светог духа и да дели недељиво божанство". Обавештења о јеретицима дала је ћерка једног од Немањиних велможа, удата за богумилског верника, упознавши „нечисте мрзости њихове". Она треба да је видела „да служе самом сотони, који је отпао од славе божје". Ове појединачне оптужбе, иако веома неодређене, исказане у време кад је била врло актуелна борба против дуалиста у Византији Комнина, једва да остављају места сумњи да је реч о б. У складу с тим су и облици прогона: конфискација кућа и имања, спаљивање књига, кажњавање старешина одсецањем језика и прогонством. Било је забрањено да се спомиње „проклето име" и по речима Стефана Немањића „проклета вера" се од тада „више није ни помињала у његовој држави". После оснивања српске аутокефалне архиепископије (1219) не чују се жалбе на јерес. На великом сабору у седишту архиепископије у Жичи (1220) архиепископ Сава I обезбеђивао је чистоту вере уопштеном осудом јеретика („све јеретике и јерес њихову проклињемо") и наглашеним прихватањем одлука седам васељенских сабора. Можда се алузија на њему савремене прилике налази у другом проклињању: „Многу дакле јерес у различна времена и лета измисли ђаво и насеја у васељену многи кукољ зле вере кроз незаконике начелнике јереси који му служе на превраћење и самућење праве вере, које проклињемо, а са њима и оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси". Доментијан каже за Саву да је био „прогонитељ јавних и видљивих вукова, и исецајући речју свога божанског разума трновита учења злославних ученика јеретика", а у томе је тешко препознати неко тада актуелно учење.

С прогоном јеретика у српској држави довођена је у везу појава јеретика у Босни, који се помињу 1199. у писму Стефановог брата Вукана Немањића, упућеном папи (→ патарени). Јерес је тамо доспела из дуалистичке „цркве Далмације", а из Босне се ширила у суседне области српске државе. О краљу Драгутину се каже да „многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и светога Духа, и присаједини их светој саборној апостолској цркви". Име богумила се ни овде, као ни у каснијим српским изворима, не примењује на босанске дуалисте. У синодицима, списима из којих се у Недељу православља читају многолетствија и вечне памјати и анатеме, употребљава се назив триклете бабунске јереси. Изузетак чини један рукопис Житија деспота Стефана Лазаревића (Кирило-белоозерски), у којем је уз помен становника Сребрнице додато да они сви „јереси богумилскије сут".

Назив б. сачувао је актуелност у сфери богословске учености. То се опажа по глосама у појединим списима укљученим у Номоканон (Законоправило, Крмчија), где се имена масалијана и богумила објашњавају као бабуни или бабунска јерес (на једном месту су тако објашњени и маркионити). Чланци о богумилима налазе се и у српском преводу Синтагме Матије Властара. О литерарном интересовању за јерес сведочи и чињеница да је у ХIII в. пренета у српску редакцију Беседа Козме Презвитера, као и поглавље о богумилима из обимног трактата о јересима Јефтимија Зигавина. Судећи по томе богумили су за Србе у ХIV и ХV в. били предмет ученог занимања, а не стварни противници цркве.

Сима Ћирковић

ИЗВОРИ: А. Соловјев, „Сведочанства православних извора о богомилству на Балкану", ГИДБиХ, 1953, 5; Д. Драгојловић, „Маргиналне глосе српских рукописних крмчија о неоманихејима", ЈИЧ, 1972, 1–2; Д. Богдановић, „Српски превод Козмине Беседе у зборнику попа Драгоља", Balcanica, 1976, 7.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Радојчић, „О земљи и имену богомила", ПКЈИФ, 1927, 7, 1–2; В. Глушац, Истина о богомилима, Бг 1945; И. Клинчаров, Поп Богомил и неговото време, София 1947; D. Obolensky, The Bogomils: A Study in Balkan Neo-Manichaeism, Cambridge 1948; A. Соловјев, „Сведочанства православних извора о богумилству на Балкану", ГИДБиХ, 1953, 5; Д. Ангелов, Богомилството в България, София 1969; M. Loos, Dualist Heresy in the Middle Ages, Praha 1974; Д. Драгојловић, Богомилство на Балкану и у Малој Азији, I–II, Бг 1974, 1982.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)