БОДИН

БОДИН (Константин Бодин), краљ, дукљански владар (?, око 1050 – Зета, после 1101). Син и наследник Михаила Војислављевића. Играо је знатну улогу у политици још за очева живота, који га је 1072, заједно с војсковођом Петрилом и одредом војске, послао у помоћ устаницима против византијске власти које је предводио Ђорђе Војтех из Скопља. Устаници су у Призрену Б. прогласили за бугарског цара под именом Петар (име Симеоновог наследника из Х в.). Одбивши покушај да се устанак угуши у корену, војска се поделила, а Б. је један део повео према Нишу. Затим је пошао према Скопљу, које су Византинци у међувремену повратили, али је на путу код места Таонион (касније Пауни код Урошевца) наишао на византијску војску, био поражен и заробљен (децембра 1072). Као заробљеник неко време је држан у Цариграду, у манастиру Св. Срђа и Вакха, а затим је премештен у Антиохију. Није познато колико је провео као сужањ. Плативши неке венецијанске трговце, отац га је ослободио најкасније у време унутрашњих борби после смрти цара Михаила VII (марта 1078). Априла 1081. ожењен је ћерком Архирица, једног од вођа норманске странке у Барију. Вероватно су се око ове краљице исплеле легенде о злој жени (Јаквинта), која је искоренила мужевљеве рођаке. О Б. се мутно и с много легендарних елемената говори и у Летопису Попа Дукљанина. Највећу тежину има казивање о походу на Рашку, где је поставио за жупане Вукана и Марка, и Босну, где је поставио кнеза Стефана. У време великог напада норманског вође Роберта Гвискарда на Драч (јесен 1081) Б. је био у царевом табору. Са својим одредом и с Албанцима нападао је Нормане и наносио им штету, али је у време одсудне битке (18. X 1081) остао по страни. Када је видео да Нормани имају успеха, напустио је бојно поље што је допринело поразу цара Алексија. Сукобљавао се с Јованом Дуком, који је 1085–1090. био царев намесник у Драчу. Био је побеђен, заробљен у једној бици, али је враћен на престо. Залагао се за архиепископску столицу у Бару. Од противпапе Клемента III (Виберт од Равене) добио је булу којом је папа одобрио дукљанском архиепископу употребу палија (огртач) и подредио његовој јурисдикцији епископије Дукље, Бара, Будве, Котора, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пилота, Србије, Босне и Травуније. Део тих епископија узет је дубровачком, а део драчком архиепископу. Услед тога су се развили спорови, који су с дубровачким архиепископом трајали све до средине ХIII в. Слаба тачка Бара била је у чињеници да Клемент III није у католичкој традицији признат као папа, због чега су исте привилегије стављене у буле подметнуте ранијим папама. Б. се последњи пут спомиње у изворима у вези с проласком крсташа првог похода, које је предводио гроф Рајмунд Тулуски. У зиму 1096/97. Б. их је пријатељски дочекао у Скадру, измењао дарове, побратимио се с Рајмундом Тулуским и обећао олакшано снабдевање на њиховом путу до Драча. Локално становништво није хтело да продаје храну, нападало је крсташе из заседе, пљачкало оне који би се одвојили од групе. Краљ није могао да присили поданике да крсташе прихвате онако како их је он прихватао.

ИЗВОРИ: Летопис Попа Дукљанина, Бг–Зг 1928; Византијски извори за историју народа Југославије, III, Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА : А. Петров, „Князь Константин Бодин", Сборник... В. И. Ламанского, СПб 1885; Историја српског народа I, Бг 1981.

Сима Ћирковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)