БИХАЉИ МЕРИН, Ото

БИХАЉИ МЕРИН, Ото, ликовни критичар, књижевник, есејиста (Земун, 3. I 1904 – Београд, 22. XII 1993). Изучио молерски занат, похађао Уметничку школу у Београду и Високу школу за примењену уметност и пратио предавања из филозофије и естетике на Филозофском факултету у Берлину 1924–1927. Водио интензивни јавни и политички живот, био учесник у многим важним збивањима епохе, имао контакте и лична познанства са бројним водећим уметницима и интелектуалцима свога времена. С братом Павлом у Београду 1928–1929. основао Издавачко предузеће Нолит и покренуо часопис Нова литература. Тридесетих година деловао у Немачкој с позиције пролетерско-револуционарних писаца, нарочито као уредник часописа Die Linkskurve (1929–1931), те као стални члан редакције до средине 1952, заједно са К. А. Витфогелом. Учествовао на Конгресу револуционарних писаца света у Харкову 1930. и на Конгресу совјетских писаца у Москви као поприштима увођења идеологије социјалистичког реализма у култури и уметности. Учесник Шпанског грађанског рата 1936–1937. У Лондону 1937. организовао изложбу и објавио књигу 20-th Century German Art, с предговором Херберта Рида, као директни одговор на претходну нацистичку изложбу Изопачене уметности (Entartete Kunst) у Минхену исте године. У време II светског рата заточен у немачким логорима. После II светског рата живeo у Београду и обављаo бројне утицајне улоге у издавачким и културним институцијама. Уређивао часопис Југославија–СССР (1946–1947) и основао часопис Југославија у Београду (1948). Један од организатора Прве светске изложбе наивне уметности од Русоа до данас у месту Кноке-Ле-Зут у Холандији 1956, изложбе Педесет година модерне уметности у време Светске изложбе у Бриселу 1958, Конструктивна уметност: елементи и принципи у Нирнбергу 1971. и Светска култура и модерна уметност поводом Олимпијаде у Минхену 1972.

Његов удео у српској култури после II светског рата знатно превазилази поље специјалистичке делатности уметничког критичара. Он је ангажовани интелектуалац вишеструких подручја интересовања и деловања. Духовно, идејно и политички формиран је у друштвеној клими епохалне кризе у деценији пред избијање II светског рата. Као сведок доласка нацизма на власт у Немачкој, приклонио се идеологији и организационој пракси комунизма. У складу с тим прихватио је доктрину социјалистичког реализма, а у том духу је у раним послератним годинама објавио више милитантних написа о уметности, потенцијално чак опасних по оне актере домаћег уметничког живота који су се тада налазили на другачијим идеолошким позицијама. Отклон југословенског социјализма од стаљинистичког модела комунизма 1948. доживеће као прилику за сопствену катарзу, па средином 50-их година постаје заговорник високог модернизма, чије је врхунце видео у уметницима хуманистичке вокације: П. Лубарди, К. Хегедушићу, Г. Ступици и М. Прегељу (Лубарда – Косовски бој, Бг 1955; Крсто Хегедушић, 1965; Габријел Ступица 1968; Marij Pregelj, Maribor 1971). Посебно ће бити активан као промотер наивне уметности, по чему је стекао углед и у интернационалним размерама (Уметност наивних у Југославији, Бг 1959). Доследан свом идеалу ангажоване уметности, таква је својства препознао у новом конструктивизму у којем је ценио и заступао потребу прожимања науке и уметности у епохи незаустављивог развоја нових технологија. У последњим деценијама живота претежно се заокупљао темељним и генералним проблемима модерне уметности (Јединство света у визији уметности, Бг 1974). Највише је превођени и објављивани српски уметнички критичар и писац о модерној уметности у иностранству.

Јерко Денегри

Његово стваралаштво у прози (роман Довиђења у октобру, Бг 1947) и драми (Ливница, Бг 1949; Невидљива капија, Бг 1956) сродно је његовим идеолошким концепцијама: слабљење естетске функције и традиције класичног позоришта на рачун употребе документарних средстава, утилитарности, фактографског реализма, политичке агитке, репортаже. У драми еволуира ка радикалној политичкој тематици. У филму склон екранизацији сопствених дела, писању сценарија за документарне филмове, од којих је неке сам режирао.

Видосава Голубовић

ДЕЛА: Јуриш у васиону, Бг 1937; Шпанија између смрти и рађања, Бг 1946; Мисли и боје, Бг 1950; и Л. Бихаљи Мерин, Мала земља између светова, Бг 1954; Југословенска скулптура ХХ века, Бг 1955; Савремена немачка уметност, Бг 1955; Сусрети са мојим временом, Бг 1957; Продори модерне уметности, Бг 1962; Градитељи модерне мисли у литератури и уметности, Бг 1965; Крај уметности у доба науке?, Бг 1971; Bild und Imagination, Luzern 1974.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, „Ото Бихаљи Мерин, Савремена немачка уметност", НИН, 11. IX 1955; В. Калезић, Покрет социјалне литературе, Бг 1975; Л. Бихаљи Мерин, Р. Панић Матић, И. Суботић (ур.), Ото Бихаљи Мерин: био-библиографија, Бг 1976; Х. Галас, Марксистичка теорија књижевности, Зг 1977; Критичари из покрета социјалне литературе, Н. Сад – Бг 1977; Издавач Павле Бихали, Бг 1978.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)