БРАНКО

БРАНКО, кефалија Приштине (? – ?). Када су Турци заузели земљу Вука Бранковића, до краја лета 1396, највећи део ове области уступили су привремено кнегињи Милици и њеним синовима, Стефану и Вуку. Лазаревићи су на добијеној територији организовали локалну управу, па су управљање Приштином и околином поверили свом опуномоћеном делегату, кефалији Б. У служби Лазаревића био је већ 1401, а можда и раније. Компетенције приштевског кефалије простирале су се на југ до Липљана, а на север, вероватно, до доњег тока реке Лаб. Из једне повеље сазнаје се да су га Лазаревићи, кнегиња Милица са синовима, одредили да утврди међе села Коњуха код Липљана, тј. наложили су му да изврши разграничење између туђих и црквених поседа (пирга Св. Василија). Б. је обележио међе на уобичајен начин, уз помоћ староседелаца „од жупе", односно из суседних села, пред крај 1401. или почетком 1402. Посредно се спомиње 1409, тачније његов слуга који је у присуству једног становника Приштине отворио на силу просторије дубровачког трговца преминулог у Приштини.

ИЗВОР: F. Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii, Vindobonae 1858.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Област Бранковића", ПКЈИФ, 1960, 26; Д. Ковачевић Којић, „Приштина у средњем вијеку", ИЧ, 1975, 22; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

Милош Благојевић; Десанка Ковачевић Којић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)