БЕОГРАДСКА ФАБРИКА ШЕЋЕРА

БЕОГРАДСКА ФАБРИКА ШЕЋЕРА, основана у Београду 1899. На Чукарици поред Савског рукавца подигли су је Хаке, Голдшмит и Вајншек који су добили врло широке повластице за експлоатацију и транспорт производа. Локација за грађење фабрике била је подесна и због потрошње велике количине воде, али и због чињенице да су река и железничка пруга – као две веома важне саобраћајне артерије за превоз шећерне репе, угља и осталог материјала – биле на домаку будуће фабрике. Производња је почела 1900, а дневно је прерађивано 80 вагона репе. Од 1911. када је фабрика дограђена и уведена савременија техника, производња је достигла 9.540 т годишње.

Иако оштећена лошим манипулисањем и бомбардовањем, Б. ф. ш. је у годинама после I светског рата постепеном обновом достизала капацитет других фабрика у земљи, заузимајући временом водеће место у овој грани индустрије. Фабрику је 1926. откупила држава чиме je отпочеo њен бржи развој. Изграђен је план реконструкције и модернизације, један део старих машина замењен је новим, инсталирана је нова сушара сирових резанаца, повећан је капацитет производње. До 1929. створен је обртни капитал од чисте добити у износу од преко 43,4 милиона динара. Потпуна реконструкција фабрике, којом је капацитет повећан на 120 вагона дневне прераде репе, извршена је у току три наредне године (1929–1932). С пуним годишњим капацитетом, при осмочасовном непрекидном раду, фабрика је могла да произведе 15 милиона кг шећера, 6,5 милиона кг сувих резанаца и 6 милиона кг меласе и била је водећа фабрика шећера у земљи са око 18% учешћа у укупној потрошњи шећера (рачунајући и увозни). Ни економска криза није посебно погодила ову фабрику. Од 1932, када је извршена потпуна реконструкција погона, па до избијања рата у Југославији, имала је изванредан успон, али и преимућство над осталим шећеранама у земљи будући да је снабдевала све највеће војне јединице и установе. Приход од производње износио је 1936. преко 15,8 милиона динара.

Располажући великом производњом меласне комине и другим споредним продуктима, Б. ф. ш. је у свом кругу изградила и две мање фабрике за производњу алкохола и квасца, које су пуштене у рад маја 1940. Обе фабрике су имале најмодерније уређаје, а њиховом изградњом знатно су проширене могућности за потпуније коришћење шећерне репе. Почетком 1941. у овим фабрикама било је запослено пет инжењера хемичара и техничара, 18 висококвалификованих мајстора, 23 квалификована и 73 неквалификована радника. Обртни капитал достигао је већ у првој пословној години преко 74,7 милиона динара.

По завршетку II светског рата фабрика је добила назив „Димитрије Туцовић" и до почетка 50-их година радила с тек нешто више од половине капацитета у производњи шећера. Сличан случај био је и с осталим фабрикама шећера у Србији јер је тих година потрошња шећера по глави становника у Југославији била међу најнижим у Европи. Производња квасца је, међутим, порасла на око 1.000 т годишње. Током следећих деценија фабрика поново достиже ниво и резултате раније производње. Од почетка 90-их година, у складу с догађајима у окружењу, она постиже нешто слабије резултате у производњи, а долази и до постепеног смањивања броја запослених. Престала је да ради 1997. од када се налази у фази реструктурисања. Фабричке хале су реконструисане и у њима ради позориште КПГТ Љубише Ристића.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Челебоновић, Индустрија шећера у Србији, Бг 1910; Историја Београда, III, ХХ век, Бг 1974; Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у ХIХ веку, Бг 1981; А. Вељковић, Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда, Бг 1983; Д. Петровић, Историја индустрије Београда, I–II, Бг 2006.

Драган Р. Петровић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)