БРОЗ, Јосип Тито

БРОЗ, Јосип Тито, револуционар, маршал, председник Југославије (Кумровец, Загорје, 7. V 1892 – Љубљана, 4. V 1980). Рођен је у Хрватској (тада део Аустроугарске монархије) као седмо од петнаесторо деце Фрање и Марије Броз. Крштен је и одгајан као католик, а неко време (од шесте до осме године живота), због финансијских тешкоћа у породици, провео је у дому свога деде по мајци, у Словенији. Те године је запамтио као најсретније доба детињства. Са осам година вратио се у очеву кућу и јула 1900. пошао у школу. Наредних пет година провео је у школи, а онда још две радио на имању оца и испомагао код других сељака. Са петнаест година, пошто су пропали покушаји родитеља да га пошаљу на рад у САД, обрео се у Сиску. Неко време учио је за конобара, али је убрзо постао шегрт локалног бравара. Уз учење заната завршио је трогодишњу шегртску школу и постао квалификовани радник.

У јесен 1910. запослио се као бравар у Загребу где се учланио у синдикалну организацију металских радника, посредно повезану са Социјалдемократском партијом. У потрази за послом обрео се јануара 1911. у Љубљани, а затим у Трсту. Пут га је одатле поново водио ка Загребу, Љубљани и Камнику. Маја 1912. отишао је у Чешку где је радио у Јинце Ченкову. Импресионирали су га заводи „Шкода" у Плзену, металска индустрија у Минхену и погони Дајмлер-Бенца у Манхајму. Краће време радио је и у фабрици за израду мостова и аутомобила у Бечком Новом Месту. Од јесени 1913. служио је војни рок у гарнизонима у Бечу и Загребу. Завршио је подофицирску школу, добио чин старијег водника, научио да скија и на такмичењу у Будимпешти освојио друго место у мачевању у целој аустроугарској војсци.

Почетак I светског рата затекао га је на одслужењу војног рока у Загребу. Августа 1914, као припадник 10. чете 25. пуковније 42. домобранске дивизије (тзв. Вражја дивизија) аустроугарске војске, обрео се на фронту према Србији где је ратовао до децембра исте године. Према ратном дневнику његове јединице учествовао је као поднаредник или наредник извиђачких одељења у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом Камену и биткама на Церу и Колубари. За јединицу којој је припадао везују се многобројни злочини.

Јануара 1915. прекомандован је на Руски фронт. Ратовао је у Галицији и на Карпатима, а запамћен је као добар и енергичан подофицир. Почетком априла 1915. био је тешко рањен и заробљен. После готово годину дана лечења у војној болници у близини Казана депортован је у логор за немачке, аустријске и мађарске заробљенике у месту Кунгур, недалеко од Перма. Као подофицир радио је неко време са групом заробљеника на поправци железничке пруге за Сибир, а затим био машиниста у млину. У то време биле су му далеке панславистичке идеје, а самим тим и помисао да, попут неких других заробљеника, добровољно ступи у руску војску, ратује против Аустроугарске монархије и укључи се у Српски добровољачки корпус.

Користећи опште опадање дисциплине, које је захватило Русију у пролеће 1917, побегао је из заробљеничког логора и обрео се у Петрограду, где је радио у фабрици „Путилов". Ту се укључио у политички живот и учествовао у неуспелој побуни фабричких радника и војника познатој као „јулски дани". После гушења побуне покушао је бекство у Финску, али је био ухваћен и неколико недеља провео у Петропавловској тврђави. Приликом транспорта у матични логор у Кунгуру успео је да побегне. Вест да су бољшевици извршили револуцију и преузели власт затекла га је у Омску, у западном Сибиру. Октобра 1917. ступио је у Интернационални одред Црвене гарде, формиран од заробљеника. После разбијања Беле гарде генерала Колчака вратио се у Омск, где је почетком 1920. постао члан Комунистичке партије у југословенској секцији Обласног комитета Руске комунистичке партије (бољшевика) за Омск. У 27. години живота венчао се са готово деценију млађом Пелагијом Белоусовом.

Октобра 1920. вратио се у тек основану Краљевину СХС. Неко време живео је и радио у Загребу, а потом је од 1921. до 1925. био надзорник млина у селу Свето Тројство, седамдесетак км источно од Загреба. Био је ангажован у синдикалном покрету, а након доношења антикомунистичког указа „Обзнане", која је забранила рад комунистичкој партији, активност је наставио у илегали. Почетком 1924. постао је члан ОК КПЈ за Крижевачко-бјеловарску жупанију. После хапшења и краћег задржавања у затвору, августа 1925. пронашао је посао у бродоградилишту у Краљевици. Због штрајка бродоградитељских радника, у чијем је организовању учествовао, добио је средином 1926. отказ. У потрази за послом, крајем 1926. први пут је боравио у Београду. Краће време радио је у фабрици вагона у Смедеревској Паланци. Марта 1927. обрео се поново у Загребу. Ту је изабран за секретара Обласног одбора Савеза металских радника Хрватске. Од тог времена може се пратити његова каријера професионалног револуционара. Током 1927. постао је члан, а затим и организациони секретар МК КПЈ за Загреб. Фебруара 1928, на VII месној партијској конференцији за Загреб, иступио је против фракцијских подела и борбе у партији. Том приликом изабран је за политичког секретара новог МК за Загреб. Његов иступ, којом приликом је од партијских другова тражио да створе „истинску јединствену бољшевичку организацију, као из једног камена саливену", примећен је у Коминтерни. Августа исте године био је ухапшен и осуђен на пет година робије на тзв. бомбашком процесу, а суђење је искористио за ширење комунистичке пропаганде. Казну је издржавао у казнионицама у Лепоглави и Марибору.

После изласка из затвора, 12. III 1934, укључио се у партијски рад у Загребу. Јула 1934. изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ. Крајем истог месеца обрео се у Бечу где се налазио ЦК КПЈ. Током 1934. више пута је илегално долазио у земљу и радио на организовању покрајинских конференција КПЈ за Хрватску и Словенију. У текстовима које је писао за партијску штампу први пут је користио псеудоним Тито. Учествовао је у припремама IV земаљске конференције на којој је, уз остало, изабран за члана ЦК и Политбироа КПЈ.

По одлуци ЦК КПЈ, фебруара 1935. стигао је у Москву са задатком да у Комунистичкој интернационали поднесе извештај о ситуацији у Југославији. Одмах по доласку запослен је у Профинтерни, светској синдикалној централи коју су контролисали комунисти. На рад у Балкански секретаријат Коминтерне ступио је у време великих чистки које су уследиле после убиства Кирова и хапшења Зиновјева и Камењева. У извештајима из тог времена потписује се као Валтер, Броз или Тито. Живећи у хотелу „Лукс", резервисаном за кадрове Коминтерне, био је у прилици да боље упозна комунисте попут Мануилског, Димитрова, Тољатија, Пика и да осети климу стаљинизма, размере „великог страха" и неизвесност у којој се живело у Москви. Писмене гаранције да заслужује „политичко поверење Коминтерне" дао му је бугарски комуниста запослен у Коминтерни, али и у НКВД-у, Иван Караиванов (Шпинер). Јула 1935. присуствовао је VII конгресу Коминтерне, на којем је утврђена нова политичка линија, која је фашизам означила основним непријатељем комуниста читавог света. Самим тим југословенски комунисти добили су задатак да уместо разбијања раде на јачању одбрамбене снаге Југославије.

Током 1936. и 1937. више пута је путовао у Загреб, Беч, Москву и Париз, где је било средиште ЦК КПЈ. Радио је на мобилисању и слању добровољаца у Шпанију. По свој прилици и сам је одлазио у Шпанију, али по којој „линији" (партијској, обавештајној, војној итд.), колико се тамо задржавао и какве послове је обављао, до сада није познато. После смењивања генералног секретара М. Горкића августа 1937, преузео је руковођење КПЈ. Маја 1938. формирао је привремено руководство у земљи. Његов боравак у Москви новембра 1938. поклопио се са великом чистком старих и угледних кадрова из редова југословенских комуниста оптужених, најчешће, за троцкизам и под сумњом да су „империјалистички шпијуни". Каква је и колика била улога Б. у тим догађајима, до данас је остало неразјашњено. Сачуване су карактеристике појединих југословенских револуционара, које је писао и на захтев Коминтерне достављао њеним телима, али не и материјал који сведочи о улози и употреби тих докумената у монтираним процесима. У изјави писаној у јесен 1938. под насловом „Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије" у негативном контексту спомиње деветорицу партијских функционера, од којих су седморица у том тренутку већ били осуђени у монтираним процесима и убијени (С. Марковић и С. Миљуш биће стрељани априла 1939).

Извршни одбор Коминтерне одобрио је јануара 1939. рад привременог руководства КПЈ и Б. означио генералним секретаром ЦК КПЈ. По повратку у земљу активно је радио на кадровској институционалној „бољшевизацији" КПЈ. На позив Коминтерне још једном је, августа 1939, био у Москви из које се, преко Истамбула, вратио у земљу марта 1940. Учествовао је у организацији и раду илегалних партијских конференција које су од маја до септембра одржане у Словенији, Далмацији, Црној Гори и Хрватској. Спроводећи директиве Коминтерне, оштро је иступао против партијских дисидената и фракцијских група. Октобра 1940. организовао је V земаљску конференцију КПЈ у Загребу, на којој је извршена анализа дотадашњег рада Партије, указано на ратну опасност која Југославији прети од „осовинских сила", заузет став у погледу остварења потпуног јединства и равноправности југословенских народа. Те одлуке у потпуности су пратиле линију Коминтерне.

Одлука „намесничког режима" да 25. III 1941. потпише приступ Тројном пакту директно је испровоцирала војни пуч и велике демонстрације које су уследиле у Београду. Преврат од 27. III 1941. одредио је судбину југословенске државе. У таквим околностима Б. је 29. марта у Београду одржао састанак са члановима ЦК КПЈ и саветовање са руководећим активом КПЈ за Србију, на којима је анализирана новонастала ситуација и донет проглас народима Југославије, у којем је исказан протест против „империјалистичког рата", захтевано хитно склапање пакта о узајамној помоћи са Совјетским Савезом и указано на потребу пружања општенародног отпора потенцијалним агресорима.

У данима општег напада осовинских армија на Југославију (6–18. IV 1941) и недељама које су затим уследиле Б. је учествовао у доношењу више далекосежних одлука. Док је у Загребу била проглашавана усташка Независнa Државa Хрватскa, партијски врх је 10. IV 1941. донео одлуку да Партија, без обзира на судбину државе и њене војске, оформи Војни комитет са Б. на челу, интензивирано ради на прикупљању оружја и ратне опреме, средиште ЦК КПЈ премести из Загреба у Београд и инсистира на одржању јединствености партије. Том приликом донет је и први ратни проглас КПЈ, који је осудио стварање НДХ, објаснио њен квислиншки карактер и позвао све југословенске народе у заједничку борбу из које ће бити рођено ново друштво. После напада Немачке на СССР 22. VI 1941. донета је начелна одлука о отпочињању непосредних припрема за оружану борбу. Неколико дана касније, 27. VI 1941, Б. је преузео дужност команданта тек оформљеног Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије. На проширеној седници Политбироа у Београду, 4. VII 1941, био је међу онима који су донели одлуку о отпочињању устанка. Чињенице да је стари режим војно поражен, влада и монарх у емиграцији, грађанство разочарано и без перспективе, окупатор острашћен и склон репресији, слободарска и антигерманска расположења наглашена, Совјетски Савез у рату, а Србија „прва" на удару „Црвене армије", утемељивале су га у ставу да постоји „револуционарна ситуација" коју треба искористити. Илузија да ће рат кратко трајати потхрањивала је убеђење да се баш ту, у Србији, мора почети борба и извојевати победа над окупатором, али и над класним непријатељем.

Летње месеце 1941. провео је у Београду. Из најдубље илегале утицао је на развој устанка у појединим југословенским областима, одржавао везу са Коминтерном, писао директивне текстове у којима је објашњавао суштину и задатке народноослободилачких партизанских одреда. Од тог времена датира сукоб са партијским врхом Македоније и Хрватске и супротстављање њиховим покушајима да се издвоје из оквира КПЈ, а своју организациону структуру прилагоде ситуацији која је наступила распарчавањем и поделом територије Југославије између Хитлерових савезника. Средином септембра 1941. Б. се прикључио устаницима на простору западне Србије. Руководио је саветовањем Главног штаба партизанских одреда у селу Столице (26–27. IX 1941), на којем су донете одлуке значајне за развој војне и политичке организације НОП. Крајем септембра 1941, са делом ЦК КПЈ и Врховним штабом партизанских снага, стигао је у Ужице, центар велике слободне територије у западној Србији. Одатле је наредних месеци руководио народноослободилачком борбом.

Устанак који је захватио Србију 1941. био је резултат деловања два по много чему супротстављена покрета. Двојност оружаних формација, команди и уопште власти долазила је до изражаја на сваком кораку и провоцирала сукобе. На једној страни био је покрет Драгољуба Михаиловића, који није признавао акт капитулације, али се прибојавао социјалних немира и промене друштвеног поретка. Д. Михаиловић је себе сматрао легитимним командантом „свих југословенских оружаних снага у земљи", био је признат од краљевске владе у Лондону и отуда тежио да све наоружане покрете, па и партизански, стави под своју команду. Насупрот њему, партизански покрет, на чијем је челу био Б., инсистирао је на сопственој војној организацији и формирању нових органа власти као виду рушења старог поретка. Сукоб је отуда био неминован. Неуспех преговора Б. и Михаиловића (октобар и новембар 1941) одредио је почетак грађанског рата који је, с несмањеном жестином, трајао до 1945.

После немачке офанзиве на ослобођену територију Б. се 26. XI 1941, заједно са Врховним штабом, повукао према Санџаку. Пут га је даље водио ка Црној Гори, Херцеговини и источној Босни где су створене нове слободне територије. Пораз у Србији и краткотрајни губитак радио-везе с Москвом утицали су на радикализацију покрета и појаву тзв. левих грешака које је и сам Б. касније осуђивао. До маја 1942. боравио је у Фочи, у источној Херцеговини. Ту су почетком 1942. донети тзв. Фочански прописи – кодификована искуства о раду нових органа власти и њиховом, усред спољних околности, „привременом" карактеру.

Под притиском немачких војних операција Б. је, заједно са групом пролетерских бригада, током летњих месеци 1942. учествовао у походу на западну Босну. У Бихаћу, који је постао центар велике слободне територије (тзв. Бихаћка република), организовао је 26–27. XI 1942. Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ). Том приликом усвојен је програм у којем се инсистирало на националном ослобођењу од окупатора, независности земље, одустајању од радикалног преображаја друштва и једнакости свих народа Југославије. Заседању је претходило упозоравајуће писмо из Москве, у којем је Б. скретана пажња да међународне околности не дозвољавају да „политички орган Народноослободилачке борбе" прерасте у југословенску владу, те сугерисано да АВНОЈ не иницира даље сукобе с Југословенском владом у Лондону и не покреће питање укидања монархије. Коминтерна је инсистирала да питање унутрашњег режима у Југославији буде решавано после ослобођења земље од окупатора.

Током 1943. Б. је поделио судбину покрета на чијем је челу стајао. Марта 1943. упустио се у преговоре с Немцима око размене заробљеника. У очекивању савезничког искрцавања на јадранску обалу вођству партизанског покрета чинило се пресудно важним да ликвидира супарнички (четнички) покрет и сам, без класног противника којем су Британци били наклоњени, дочека отварање новог фронта на Балкану. Зато је немачкој страни предложено склапање примирја и обустава акција, али су ти предлози одбијени у Берлину. Био је то тренутак када је и код самог Б. „класни моменат" однео превагу над народноослободилачким. На посебним искушењима био је током операција „Вајс" и „Шварц", када је са главнином снага и великим бројем рањених и болесних бораца (епидемија тифуса) био приморан да пређе реку Неретву и после вишенедељних борби, уз велике губитке, изврши пробој из окружења у којем се нашао у кањону реке Сутјеске. Борбе на Неретви и Сутјесци, у којима су насупрот главнини партизанских снага биле вишеструко бројније елитне немачке, италијанске, усташке и четничке јединице (око 100.000 војника), уздигнуте су на ниво мита револуције, а Б. означен „генијалним стратегом" ратне вештине. Тек више деценија касније могло се критички судити о грешкама учињеним у командовању.

У току борби на Сутјесци, 28. V 1943, у Врховни штаб је приспела британска војна мисија, предвођена пуковницима Стјуартом и Дикином. Извештаји које су они послали из Југославије иницирали су долазак нове војне мисије, септембра 1943, коју је предводио бригадни генерал Фицрој Маклејн. Његови извештаји Винстону Черчилу утицали су на обустављање војне помоћи генералу Михаиловићу и редефинисање британске политике према НОП.

Б. је играо кључну улогу у раду Другог заседања АВНОЈ-а, одржаном 29–30. XI 1943. у Јајцу. На темељу његових анализа развитка НОП и процене да су сазрели услови за озакоњење основних ставова револуције, усвојене су одлуке којима су постављени темељи нове Југославије. Б. је поверена дужност председника Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) и додељено звање маршала. Били су то дани у којима је, прерастањем његовог ауторитета у харизму, створена основа култа личности Б.

У мају 1944. Б. је преживео још један неуспели немачки покушај уништења Врховног штаба. Након немачког ваздушног десанта на Дрвар, уз помоћ савезника преместио је седиште на острво Вис. Одатле је у два наврата путовао у јужну Италију, где се 12–13. VIII 1944. срео са генералом Вилсоном и британским премијером Черчилом. Ти су разговори утрли пут споразуму који је 16. VI 1944. склопио са представником краљевске владе Иваном Шубашићем. Основни ставови Споразума били су продукт политике компромиса коју су водили Британци. Прихватање преговора са владом коју је сматрао незаконитом и нелегалном било је за Б. само формално и политички прагматично напуштање одлука АВНОЈ-а. Спољнополитичка афирмација партизанског покрета, коначно одбацивање Д. Михаиловића и обезбеђивање већих савезничких испорука оружја били су неки од конкретних добитака с којима је рачунао. У питању је била добра процена и разумевање политичких односа у врховима међусавезничке коалиције. Спољнополитичке позиције Б. додатно је учврстио сусрет са Стаљином у Москви, до којег је дошло септембра 1944. Том приликом постигнута је сагласност о заједничким операцијама за ослобођење Србије.

После успешно изведене „Београдске операције" и војнички добијене битке за Србију, краћег боравка Б. у Совјетском Савезу и сусрета Стаљин–Черчил у Москви, дошло је 1. XI 1944. до Другог споразума Тито–Шубашић. На темељу првог и другог споразума 7. III 1945. формирана је, под председништвом Б., Привремена влада Демократске Федеративне Југославије.

Крај II светског рата Б. је дочекао као победник. Налазио се на челу партије која је у ратним годинама увећана до 141.000 чланова, постала један од најзначајнијих фактора у европском комунистичком покрету, најдоследнији „антиимперијалистички" експонент према западу, револуционарно-демократски центар за Балкан, моћан и способан да шири своје идеје (то се могло видети у случају Грчке и Албаније). Под његовом командом била је армија од око 800.000 бораца, која се морала уважавати. Револуционарна смена власти, коју је извршио, фактички је била међународно призната још за време трајања рата. Основ спољнополитичке сигурности чинио је Уговор о пријатељству и међусобној сарадњи Југославије и СССР-а, склопљен приликом његове друге посете Москви априла 1945. Августа 1945, на I конгресу Народног фронта Југославије (НФЈ), Б. је био изабран за председника те масовне организације. Био је носилац листе НФЈ на изборима за Уставотворну скупштину из новембра 1945, за коју је гласала већина изборног тела (преко 90%). Новоизабрана Уставотворна скупштина прогласила је 29. XI 1945. републику. Последњих дана јануара 1946. изгласан је нови Устав који је потврдио основне тековине револуционарне промене власти и правно обликовао Федеративну Народну Републику Југославију у духу идеја „партизанског југословенства". После доношења Устава Б. је добио мандат за састав владе и био именован за врховног команданта оружаних снага Југославије. Ту дужност обављао је до смрти. У рукама Партије, на чијем се челу налазио, била је целокупна власт – законодавна, извршна и судска.

У послератним годинама Б. је најдиректније био у вези са свим фазама кроз које је прошла југословенска држава и друштво. Био је међу онима који су дефинисали и надзирали програм обнове и социјалистичке изградње, заснован на тековинама југословенске револуције и искуствима Совјетског Савеза. Све до 1948. залагао се за развијање најтешњих односа са СССР-ом и другим земљама народне демократије. Био је један од идејних твораца Информационог бироа (1947), али и први који је ушао у директан сукоб са Стаљином и његовом политиком хегемонизма (1948). На V конгресу КПЈ, јула 1948, заузео је бескомпромисан став према сваком покушају ограничавања суверенитета Југославије и одбацио „неосноване критике" Москве, које су претходиле отвореном нападу „братских" комунистичких партија. Ипак, у свакодневној пракси, одбацивање совјетског диктата било је праћено имплицитним прихватањем совјетске критике, што се огледало у насилној колективизацији села, појачаном терору према неистомишљеницима, коначној национализацији и гушењу класног непријатеља. Сукоб са Информационим бироом овенчао је победом Б. и партију на чијем се челу налазио и омогућио јој да критички приступи преиспитивању сопствене стаљинистичке праксе, али и појачао њену репресивну улогу у друштву и проузроковао цепање њеног монолитног револуционарног језгра.

У потрази за алтернативом, на унутрашњем плану КПЈ је почетком 50-их одбацила стаљинистички догматизам и изнедрила концепт радничког самоуправљања. Новембра 1952, на VI конгресу КПЈ, Б. се декларативно заложио да КПЈ (од тог тренутка СКЈ) престане да буде „командни центар" и захтевао да она постане основна усмеравајућа снага у друштву. Ипак, до краја живота није показао спремност да значајније трансформише партију и приступи суштинским друштвеним променама. Уставни закон из јануара 1953. донео је многе промене у карактеру и компетенцијама представничких тела и увео функцију председника Републике, коју је 14. I 1954. Савезна народна скупштина поверила Б. На дужност председника он је биран на свим наредним сазивима Скупштине до 25. II 1974. када је његов мандат постао доживотан.

Б. је био политичар спреман да се у одсудним тренуцима прилагођава конкретној ситуацији, да мења политички курс, приступ проблемима, методе рада и циљеве којима тежи. Увек се прилагођавао само онолико колико је био присиљен ради одржања своје власти. У том контексту може се говорити о његовим политичким обрачунима са информбировцима (1948), Милованом Ђиласом (1954), Александром Ранковићем (1966), хрватским националистима (1971), српским „либералима" (1972).

Заслепљеност влашћу и „техникама" владања утицала је на појаву политичких грешака које су посебно биле многобројне и далекосежне у његовим позним годинама живота. Несумњиво да је уочавао да модел самоуправљања исказује економску непродуктивност, кочи даљи друштвени развој, провоцира сукобе југословенских републичких олигархија, јача бирократизам, подстиче национализам. Ипак, његови ставови да свака промена у систему самоуправљања квари углед земље у иностранству, дерогира причу о југословенском путу у социјализам и поткопава мит о „југословенском самоуправном чуду" значили су свесно опстајање на концепту који је југословенском друштву укидао будућност.

Кризу југословенског друштва додатно је чинило драматичном осамостаљивање република, затварање у републичке оквире, национална хомогенизацијa и губитак свести о потребама и интересима југословенске целине. Тим процесима Б. је и сам допринео иницирањем политичко-уставних промена (1970), подржавањем уставних амандмана (1971), прихватањем фаталних уставних решења (1974). Њихова директна последица била је општа дезинтеграција земље, судар националног и југословенског на свим нивоима, удаљавање југословенских народа и југословенских република, сламање Србије, нескривено одсуство јединства при расправама око стратегије развоја, друштвеног плана, инвестиција и прерасподеле дохотка. Кризу је генерисала и сама партија на власти (СКЈ), чији је Б. био доживотни председник. Хијерархијски устројена и поистовећена са државом и влашћу, она није била у стању да подстиче развој самоуправљања и демократије нити, пак, да себе трансформише, прилагоди се променама у друштву, ослободи метода контроле и надзора.

Све је то водило у још дубљу системску кризу 70-их. Користећи монопол у друштву, партија на власти и њен вођа настојали су да одрже привид лагодног живота и просперитетног развоја. Испод тог „вела" назирала се општа стагнација. Поистовећивање идеје државе са судбином партије на власти, како се показало, ускратило је демократску будућност југословенској федерацији. Свака критика власти сматрана је „ударом" на систем који је персонификовао Б. Сваки наговештај темељне друштвене реформе, који би довео у питање његову аутократску власт, одлуке партије на власти и моћ републичких партијских олигархија, сасецан је у корену. Политички систем успостављен Уставом из 1974. учинио је структурну кризу дубљом, тежом, безизлазнијом.

Б. је имао кључну улогу и у обликовању спољне политике Југославије. Реалне околности и страх од интервенције СССР-а приближили су га почетком 50-их година Западу од којег је добио знатну економску и војну помоћ. Потписивање споразума о војној асистенцији (новембар 1951) и склапање војно-политичког савеза са Грчком и Турском (тзв. Балкански пакт) били су основа југословенског приближавања НАТО-у. Ипак, сарадња са Западом собом је носила преоријентацију на тржишну привреду, либерализацију економије, промену концепта друштвеног развоја, нужну демократизацију друштва, смањење политичке улоге СКЈ, неминовно напуштање основних начела социјализма, што је све плашило и онеспокојавало Б. Отуда је после Стаљинове смрти настојао да на сваки начин измакне „загрљају" Запада. При том, био је свестан да у поновном приближавању СССР-у и земљама „источног лагера" треба задржати довољну дистанцу. У том контексту треба посматрати процес помирења са СССР-ом, сусрете са Никитом Хрушчовим, доношење Београдске резолуције (1955), дефинисање односа између социјалистичких земаља и комунистичких партија на равноправној основи и уз уважавање и поштовање суверенитета.

На спољном плану име Б. нераздвојно је повезано са осмишљавањем политике мирољубиве активне коегзистенције, која је, почев од 1955, обликовала покрет несврстаних земаља. У том погледу од пресудне је важности било његово путовање у Индију и Бурму (зима 1954/55) и сусрети које је имао са Нехруом и Насером. Трансформација у југословенској спољној политици до које је дошло у периоду 1955–1961. није била формална него суштинска. Бројна путовања у Африку и Азију послужила су упознавању света који се рађао у антиколонијалним револуцијама, обликовању концепта несврстаности. Београдска конференција председника и шефова влада несврстаних земаља (1961) донела је Б. једну од лидерских позиција у покрету који је настајао и могућност да води светску политику. Почетком 60-их таква политика учинила је спољнополитички положај Југославије стабилним. Оба супротстављена блока поштовала су независност и целовитост земље. Криза на границама задуго није било. Запад је временом престао да рачуна с посредним укључивањем Југославије у његове војно-политичке структуре, али га није напуштала нада да ће „пример" Југославије ерозивно деловати на монолитну структуру комунистичког света. На другој страни, Југославија је успела да се одупре притисцима СССР-а за поновно враћање у „лагер" социјалистичких земаља и оптужбама за издају и ревизионизам. Политика несврстаности и једно од водећих места у том покрету омогућавали су Б. да води „светску политику", што је било у нескладу с величином земље, њеним економским потенцијалима и војном снагом. Етапе те и такве политике представљале су конференције несврстаних земаља одржане у Београду (1961), Каиру (1964), Лусаки (1970), Алжиру (1973), Коломбу (1976) и Хавани (1979), на којима је играо лидерску улогу. О његовој спољној политици упечатљиво говори и податак да је до јесени 1979. учинио 169 државничких посета, посетио 70 земаља, сусрео се са око 350 председника држава и влада, имао више од 100 сусрета с представницима и генералним секретарима комунистичких партија и ослободилачких покрета. Три пута био је биран за народног хероја Југославије.

Смрћу Б. окончан је његов дуг, буран и контроверзан живот револуционара и државника. Чињеница да је његовој сахрани присуствовало четири краља, 31 председник државе, шест принчева, 22 премијера владе и 47 министара иностраних послова (укупно представници 128 земаља) додатно говори о њему као о значајној политичкој фигури епохе „хладног рата".

Љубодраг Димић

Титоизам, као врста комунистичке идеологије која је владала у „другој Југославији", добио је име по Ј. Б. Титу. Југословенски комунисти нису користили реч т. за име своје доктрине, него су га, након сукоба Тита и Стаљина (1948), сковали и употребљавали стаљинистички критичари КПЈ (СКЈ). Посебан термин за идеологију КПЈ подразумевао је да је Тито одступио од изворног марксизма-лeњинизма, и створио сопствену, ревизионистичку идеологију. Њу одликује одступање од чврсте класне политике на селу, увођење анархистичко-прудонистичког концепта „самоуправљања", продор капиталистичких (тржишних) односа у привреду, одрицање од партијности у науци и култури и, на спољнополитичком плану, сарадња са западним империјалистима. То све, у крајњем, води капиталистичкој рестаурацији. Пошто се реч т. јавила у таквом, негативном контексту, југословенски комунисти, после 1948, нису желели да употребљавају т. за назив своје идеологије. Они су радије користили имена као што су „социјалистичко самоуправљање" или „политика несврстаности", како би означили две најважније разлике у односу на иделогију и политику СССР и других комунистичких земаља. Реч т. користила се и на Западу, али у позитивном значењу, као национални пут у социјализам, независан од СССР и његове идеологије. Након 1989, појам т. се шире употребљава и у Србији, претежно у критичком контексту. Користе га либерални и десни критичари идеологије и праксе „друге Југославије". Они под т. подразумевају систем личне власти, једнопартијску диктатуру, кршење људских права, неефикасну економију, беспотребно задуживање у иностранству, конфедерализацију земље, потискивање српских националних интереса, прогон СПЦ, апологију материјализма и хедонизма на рачун (хришћанске а посебно православне) духовности, забране у култури итд. Са друге стране, појам т. се данас у Србији понекад некритички користи и као позитивна одредница за самосталну спољну политику, јак суверенитет, успешну борбу с национализмом, изградњу мултикултурног друштва, обезбеђење радничких интереса, миран и спокојан живот за обичног човека итд.

Слободан Антонић

ИЗВОРИ: Музеј историје Југославије, Архив Ј. Б. Тита (Кабинет председника републике); Ј. Б. Тито, Сабрана дјела (1926–1945), 1–28, Бг–Зг 1977–1988; В. Мићуновић, Московске године 1956–1958, Зг 1977; В. Дедијер, Документи о 1948, Бг 1979; Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, I–III, Зг–Ријека 1980–1984; Ј. Б. Тито, Интервјуи, Зг 1980; М. Ђилас, Дружење с Титом, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Ch. McVicker, Titoism, Pattern for International Communism, New York 1957; J. C. Campbell, Tito's separate Road – America and Yugoslavia in World Politics, New York 1967; П. Дамјановић, Тито пред темама историје, Бг 1972; З. Штаубрингер, Тито – грађанин света, Бг 1976; Л. Матес, Међународни односи социјалистичке Југославије, Бг 1976; P. Auty, Tito – a Biography, Harmondsworth 1980; Одликовања Ј. Б. Тита, Бг 1981; E. Hoxha, The Titoists, Tirana 1982; Књижевници о Титу, Сар. 1986; Б. Петрановић, Историја Југославије, I–III, Бг 1988; Р. Петковић, Субјективна историја југословенске дипломатије, 1943–1989, Бг 1991; Т. Куљић, Тито. Социолошкоисторијска студија, Бг 1998; Д. Богетић, Југославија и Запад 1952–1955, Бг 2000; М. Врхунец, Шест година са Титом, Бг 2000; Б. Вукчевић, Тито: архитекта разбијања Југославије, Пг 2000; Л. Лис, Одржавање Тита. Америка, Југославија и Хладни рат, Бг 2003; Т. Куљић, Тито: социолошко-историјска студија, Зр 2005; П. Симић, Светац и магле, Бг 2005; М. Терзић, Титова вјештина владања, Маршал и маршалат 1943–1953, Пг 2005; Тито и Нобелова награда за мир, Пг 2006.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)